Прелаз из комунизма у либерални капитализам био је налик другим бившим социјалистичким земљама, тако да су се и овде фабрике продавале “на кило”, па је и овдашње људе погодила позната криза и транзиција
У центру Скадра, града са око 90.000 житеља, који је четврти по величини град у Албанији, верски објекти све три конфесије су у најужем језгру. У кругу од стотинак метара су велелепна yамија, православна црква и католичка катедрала, што Скадрани посебно истичу као пример међуверске толеранције.
Неколико хиљада Срба живи махом у приградским насељима и селима, од којих је највеће Врака, а српска музика је кажу заступљена и на албанским весељима, свадбама и рођенданским журкама…
На пијаци Осман Талановић нам нуди маслиново уље за које тврди да је квалитетно, а о пореклу каже да има родбине у Сарајеву, Подгорици и Београду. Православци у Скадру живе као и сви остали, деле судбину грађана Скадра и осталих конфесија.
Из оближњег села Враке где су православци већинско становништво, велики број људи је 90-тих година, преселио у Подгорицу и тамо се боре за свој статус тако што траже црногорско држављанство, јер су пореклом из Црне Горе. Добар део оних који су остали, настоји да сачува своје православне корене, живе и раде обезбеђујући егзистенцију.
Главна улица Скадра је аутентично, оригинално рестаурирана и изглед јој је као у 18.веку, од калдрме, времешних зграда и фасада, до комплетне амбијенталне целине тадашње архитектуре. На мене је оставила лепршав утисак, зато што је у време посете свом дужином била украшена лептирима. Од нашег водича у Скадру, стицајем околности мој имењак и презимењак Милорад Митровић, сазнајемо да с времена на време невладине организације које се баве уметношћу, приређују овде разне перформансе, тако да се културни препород одвија у главној улици.
Оно што вреди видети у Скадру, свакако су музеји. Један од тих је Фотографски музеј Марубија, који се налази у центру града и веома је посећен. Познати фотограф Италијан Пиетро Маруби 1858. отварио је први фотографски студио у Албанији, а музејска колекција његових 150.000 негатива из тог периода до почетка 20. века, под заштитом је УНЕСКО-а.
У Скадру се поред модерних здања могу видети зграде из доба колективног становања социјализма и владавине Енвера Хоџе. Новим зградама тајкуни и сви они који су на брзину стекли неки капитал, покушавају да Скадар направе европским градом на тај начин што вишеспратнице праве у модерном стилу европских градова, па су њихове фасаде стаклене. Сусретање та два миљеа тешко се уклапа, јер с једне стране је касаба где је сваки квадратни метар слободног простора па и тротоари, заузет некаквом трговином која се махом одвија у сивој економији.
Плаћање је у домаћој валути лек и еврима, а прерачунавање за наше људе је лако, јер је курс лека и евра отприлике као курс динара и европске валуте. Неки локали имају фискалне рачуне, јер опорезивање полако заживљава. Продају се турска, кинеска и друга роба лошијег квалитета, а са тротоара се може купити миришљиви резани дуван, килограм за 12 евра. Споразумева се на свим језицима, а да дође до пазара, савладају се све језичке баријере, не гледајући на граматику и правопис.
Јефтиније се може купити и златни накит. У радњама су приметни шпорети “смедеравац”, али и још нека роба са наших простора. Живог петла нуде нам за 20 евра, а кокошке окачене на корман бицикла продају се за 10 евра по комаду...
Огромне количине маслиновог уља су у понуди по цени од три евра за пластичну флашу од 1,4 литра, до пет-шест евра за исто паковање квалитетнијег уља. Бака за пијачном тезгом нуди маслиново уље, а на тезги уочавамо флашу врбаског “Витала”. На питање пошто је “Виталово”, одговара да није за продају него да га је купила за себе.
Понуда ресторана и кафића је добра, занимљив је ноћни живот у баровима и коцкарницама. Својевремо у време социјализма власт је затворила око 4.300 коцкарница и кладионица, тако да коцкарнице и кладионице могу бити само у хотелима са пет звездица и ван урбаних средина.
Видели смо и да се риба, пре свега шарани, продају на ободу пијаце у пластичним посудама, некој врсти покретних рибарница, где се килограм живе ваге нуди за 2,5 до 3,5 евра, већ у зависности да ли потиче из веома израженог криволова на Скадарском језеру и реци Бојани, која се продаје са најлона и бетона тротоара. Чак се риба у тим условима на лицу места чисти и пакује за купца. Некако треба продати огромне количине рибе, коју динамиташи понуде из криволова.
На реци Бојани постављене су решетке и мреже где се изловљавају огромне количине рибе чак и за време мреста, или након мреста, па се на тржишту нуде врло некоректно и антиеколошки. Европска комисија је неколико пута тражила од Албаније да уклони те препреке и мреже, али трке за профитом од тако изловљене рибе није се лако одрећи јер су у игри велике паре, па се и даље одвија излов антиеколошком делатношћу, предочава наш водич Милорад Митровић, познати еколог из Црне Горе, због тога што здрава животна средина не зна за границе.
Текст и фото: Милорад Митровић
