- Пре неколико година Србија је за Кину укинула визе па ми се испунио сан да шетам крај Дунава, који нажалост, није плав као у време Штраусог валцера. Кинески градитељи су недавно код Београда премостили Велику реку ћупријом од 1.480 метара, а лане у домовини завршили готово 40 пута дужи и створили чудо модерне архитектуре, 55 км дуг мост између Хонгаконга и копна. Моја земља има најбржи развој на свету од 2000. године, кад сам рођен, бољитак се види из дана у дан и чини се да је само небо граница.
Јединац и мезимац породице Идин рођен је у граду Ченгду, модерном мегаполису с 15 милиона житеља, петом најбројнијем граду Кине. Незванична је престоница провинције Сечуан, зелене плодне равнице, „земље меда и млека“. Због „кинеских ружа“ посађених дуж 11 км зидина које су га окруживале кроз историју је зван и „градом хибискуса“.
– Сваки град Кине за симбол има цвет – објашњава Љу, и додаје да у „граду броката“, како још зову Ченгду, врсни мајстори и данас праве традиционални свилени сатен, а град је и „ајпед сити“, јер ту радници спајају чувене таблет рачунаре. – Нисмо само састављачи туђих технологија већ развијамо и сопствену лаку, тешку и ИТ индустрију. Људи у Србији не журе као Кинези. Ми стално хитамо да зарадимо и подигнемо свој животни стандард. У последњој деценији наш привредни раст је десетак одсто, а Ченгду, с просеком вишим од Кине, на челу је листе градова света који се најбрже развијају, па је и један од најпожељнијих за живот у Кини.
Пре деценију, кад је свет доживео финансијски потрес, Сечуан је разорио земљотрес од осам степени по Рихтеру и погинуло је 70.000 људи.
– Мене је то јутро, као обично, мама довезла у школу, а увече смо туговали за изгубљеним пријатељима и радовали се што је наша породица преживела катастрофу – прича Љу–Миша. – Сечуан земљотреси погађају готово сваке године, а један озбиљан лане је потресао Ченгду. Град није разрушен и људи се стално досељавају. Бројне архитекте из света долазе у Кину да дизајнирају што необичније солитере, а ми брзо градимо нове, футуристичке градове облакодера, паркова и блештавила. У Ченгдуу је највећа зграду на свету, у којој су хотели, радње, биоскоп, канцеларије, водени парк и још сто чудеса. Недавно је, од раније направљених блокова, за три недеље од темеља до врха по сеизмичким и еколошким стандардима подигнута зграда с 57 спратова. Моја родитељи живе у невисокој двадесетоспратници. Иначе, небодери су пројектовани да се њишу по тактовима земљине утробе.
Како наводи, већина Кинеза жели да живи у градовима па се очекује да ће добити још пола милијарде људи.
– Ченгду следеће године намерава да у орбиту лансира вештачки месец, који би осветлио ноћно небо, погасио уличну расвету и значајно уштедео. Иначе, још од 10. века мој град је први на свету користио папирни новац, Европа још 600 година само кованице – с поносом каже Љу.
Једно од најпрепознатљивијих знамење Кине је велика панда, а од 1.800 панди у свету, четири петине живе у својој прапостојбини Сечуану.
– Панда је врста медведа, која једе само младе стабљике бамбуса, а кад је их пре 40 година због сече шума и криволова остало мање од хиљаду, да би се сачували те љупке, троме животиње, направљен је резерват и број им је међувремену готово удвостручен. Недавно је издвојена 1,5 милијарда долара за око два милиона хектара џиновског националног парка. Док сам био мали, родитељи су ме водили у зоо-врт да пипнем меку њушкицу бебе панде и видим оне одрасле високе метар и по. Чинила ми се огромна, а сад сам је прерастао тридесетак центиметара. У Кини све расте, па и Кинези, те су, по истраживањима, генерације из деценије у деценију више центиметар – говори нам Љу.
Своју завидну ерудицију објашњава свакодневним разговорима с дедом, оцем и мајком, а завршио је и веома цењену приватну школу.
– Кинески разред обично има тридесетак деце, а мој је био много већи. Мада је напуштена политика „једна породица једно дете“, што је довело до вишка мушкараца, учио сам с десетак дечака и три пута више девојчица јер сам одабрао друштвене науке, а девојке, као и ја, не маре за математику. Пошто ми се допала руска уметност, нашао сам учитеља руског, Казахстанаца, који је у Кини студирао економију. Иначе, већ знам енглески и мало руски – објашњава нам саговорник.
После средње школе, лето је Миша провео у студентском дому у Москви. Пропутовао Русију, учио језик и с одличним оценама положио пријемни на славном универзитету „Ломоносов“.
Из Новог Сада, где је лепо и гостољубиво примљен, отпутовао је за Београд, где се обрадовао и изненадио што су га на аеродрому поздравили кинески полицајци, који су, због све бројних туриста из Кине, почели патролирати Србијом и Хрватском.
Миша ће наредне четири године у Москви студирати међународне односе, а кад се зажели домовине, ићи у зоо-врт, где су летос из Сечуана стигле две панде, и с колегама пити зелени чај, још један од симбола Кине.
Јелена Стаменковић
