Иван Раковић и Петар Холик о спорту slackline

Ако сте шетајући Железничким парком видели два згодна момка како шетају по траци вешто балансирајући својим телом и умом, док их полуотворених уста задивљено гледа њихов клан поштовалаца, то је био ваш први сусрет са спортом slackline и његовим највернијим поборницима и промотерима у Србији Иваном Раковићем (23), студентом четврте године ДИФ-а и Петром Холиком (35), дипломираним музичарем контрабасистом.
e
Фото: Дневник (С. Шушњевић)

Момци, осим вештине ходања по траци, поседују и шарм којим сваког радозналог пролазника лако уводе у слабије познат спорт на овим просторима који је њима обогатио животе.

Како сте почели да тренирате slackline?

Иван Раковић: Почео сам пре једно шест-седам година, сасвим сличајно. Хтео сам да пробам да ходам по некој траци или ужету, нашао сам нешто, завезао између два дрвета и вежбао једно недељу дана, а после сам мало више истраживао преко интернета, Јутјуба и упознао се са спортом slackline. Код нас то није било популарно, али у остатку Евопе је било доста група и људи који су се тиме бавили. Петра сам упознао на једном филмском фестивалу пре три године и од тада заједно тренирамо и ова прича постаје мало озбиљнија. Направили смо екипу од нас четворо и улагали у опрему. Тренутно немамо клуб али планирамо да га отворимо.

Петар Холик: Ја сам видео друга пењача из Новог Сада који је то вежбао као успутни спорт док сам шетао пса у Железничком парку, где сада и највише вежбамо. Он ме је у све упутио, а потом сам сам тренирао на траци коју сам купио у Немачкој све док нисам упознао Ивана. Исто тренирам неких осам-девет година, али откако сам упознао Ивана и заједно тренирамо, највише сам напредовао, јер смо један другог стално бодрили и мотивисали. Рецимо, тада када сам га упознао, мој рекорд је био 30 метара, а сада је близу 60!

Одакле набављате опрему?

Петар: Опрему набављамо из Немачке, Чешке, Француске, јер су то земље које се баве производњом опреме за slackline. У плану нам је да произведемо нашу опрему, рецимо веб-лок, држач траке, и сетове за почетнике, тј. траке које се врло лако поставе у парку. Људи нас често питају где могу да набаве опрему, па нам је додатни мотив да им обезбедимо сигуран, тестиран, а опет наш производ. Бренд ће се звати 4Slack. Жеља нам је да популаризујемо овај спорт у нашој земљи, јер на неки начин осећамо дужност, као први људи који су се оволико посветили slackline-у.

Јесте се бавили спортом раније и зашто сте се задржали баш на slackline-у?

Петар: Тренирао сам гимнастику и атлетику, касније сам ишао и у теретану и на трчање, пењање, данас се бавим и параглајдингом. Цео живот сам у спорту и нисам класични музичар, тј. онако како нас већина замишља. Slackline има посебну филозофију јер није почео као такмичарски спорт, већ више као опуштајућа активност, после пењања нпр. Са већим дужинама и висинама, slackline прераста у такмичење са самим собом, са својим страховима, ограничењима, менталним пројекцијама. Поред тога је веома практичан. Довољна су нам два дрвета у парку и slackline димензија постаје отворена, доступна. Супер је за јачање зглобова, тетива, за опоравак после повреда. Колико је здрав за тело, толико је здрав и за дух, јер је у основи медитација. Да бисмо били у потпуном балансу на траци, морамо да утишамо ум и да уграбимо садашњи тренуткак. Тада осетимо да су нам сва чула изоштрена, осетимо мир и прелазак траке постаје известан. Дакле без борбе и мисли, трака постаје апсолутно мирна.

Овај спорт ме чини младим и духом и телом, јер имам 35 година и моја генерација се генерално мало опустила, па на slackline дружењима има више људи Иванових година. Они су двадесетогодишњаци, што је додатни мотив да увек будем довољно активан, како године не би имале никакву улогу овом спорту.

Иван: Цео живот сам у спорту, од пливања, преко фудбала до рукомета, који сам највише заволео, потом је био бициклизам па сам тренирао неко време паркур, стрељаштво, тако да стално мењам нешто. Овај спорт ми је јако специфичан, јер је јак физички али и ментални изазов и стално се бориш сам са собом и са својим страховима. Пецимо, једна од борби је ходање у парку на дужим тракама (Longline 100м+ ), где се почетак и крај траке налазе на висини од око три-четири метра, а притом немате никакво осигурање.

Да ли сте вежбали на већим висинама?

Иван: Тек пре годину дана смо почели да вежбамо на висинама и ту смо се јако борили са страховима. Рецимо, вежбали смо на Петроварадинској тврђави, изнад Царског бастиона, где је Денс арена за време Егзита, и то је био подухват на висини од 15 метара и на траци дужине 44 метра. Нас двојица смо први успели да се изборимо са страхом и устанемо, а ја сам успео и да је пређем. Тај страх је дуго био паралишући и једноставно је ограничавао све способности које имате. Ја сам се борио с тим добрих годину дана и имао сам неких 40 излазака на тој висини. И онда сам једном замислио да нисам на Тврђави, на висини од 15 метара, него да сам у парку и да не размишљам о паду, него о устајању и прелажењу траке. Раније смо ишли на то да пуно пута осетимо пад, мислећи да ће нас то ослободити страха од ходања на висини, али нас је то држало у месту. Дакле, визуализација је била пресудна. То је био неки пребачај и успео сам, али нисам ништа осетио, ни адреналин, ни неко задовољство, једноставно празнина, ништа. Осећао сам као да припадам ту. То је било јако чудно после толико борбе и свега.


Равнотежа и у половима

Иван: У slackline-у не постоји разлика у резултатима између жена и мушкараца. Рецимо, у већини спортова, због разлике у физичким предиспозицијама, рекорди се деле на оне које су поставили мушкараци и оне које су поставиле жене. Није потребна физичка супериорност, колико издржљивост и ментална снага како би се остварио резултат у slackline-у. На висинама, дужински рекорд је два километра и деле га један мушкарац и једна жена. Тако да су у овом спорту сви апсолутно равноправни. Нема разлике међу половима.


Које су још предности спорта?

Иван: Slackline је индивидуални спорт, немате тренера који вас тера да тренирате, ви бирате време и место за тренирање. Пре свега се заснива на дружењу и уживању у природи, па кад се сви окупимо, а није дан за тренирање, ми се дружимо или учимо друге људе да ходају по траци. Углавном приђу људи и питају шта је то, па им објаснимо и помогнемо у првим корацима. Најмањи страх имају деца и зато им добро иде. Кад сам тренирао на Штранду, највише се деца заинтересују, тако да се мој тренинг претвори у тренинг деце. Старије већином паралише страх и плаше се да пробају.

Петар: Постоје две групе људи. Рецимо, дођу људи који су вежбали плес, скатебоард, snowboard, нешто што има везе са балансом и боље осећају своје тело па су на траци смиренији, а има и људи који се хаотично тресу или не смеју уопште да стану на траку. Једна од предности slackline-а је да ову другу групу људи можемо да доведемо у стање да више имају поверења у своје тело, да га боље упознају и осете, схвате његове механизме. Уз упознавање телесних механизма, упознајемо неминовно и менталне.

Као тест за стање душе?

Петар: Јесте, јер slackline има пуно везе с нашим унутрашњим светом. Сваки спорт има и борбу са самим собом али овде је та борба изузетно изражена. Постоје један човек и трака и он свој унутрашњи свет манифестује на спољашњи. Са друге стране ту је и неизбежно дружење. Појаве се људи који се уопште не познају и различити су али су се нашли у истом „проблему” и одмах једни другима помажу, држећи једни друге за руку. То је диван аспект овог нашег спорта... Тај социјални моменат slackline-а је нама јако важан и то је јако специфичан начин дружења где се осети само позитива људи. Слацкујемо, седимо у парку, слушамо музику, једемо слаткише, опуштамо се и дружимо…

Да ли вам је то дружење значило за време короне?

Иван: Тада је овај спорт највише напредовао код нас, посебно у време карантина јер је било пуно људи који су се заинтересовали за овај спорт и распитивали се где могу да купе опрему и како могу да поставе слацклине у својим двористима.

Да ли радите као инструктори?

Иван: Не још, али планирамо неке пројекте, рецимо да намештамо траке на висинама, кањонима у Србији, попут клисуре Градац, потом Јеласнице, Бора... Планирамо да их све обиђемо и поставимо траке и тако ћемо привући много више људи јер их највише занима та екстремна страна спорта. Ту је адреналин већи али смо осигурани од пада јер носимо пењачки појас и узе којим смо везани за траку по којој ходамо, на којој остајемо ако паднемо. Волим тај аспект борбе са самим собом, са страхом када си на 100 метара изнад земље и имаш само траку која је пар центиметара ширине.

Шта планирате у будућности, како ћете развијати овај спорт?

Иван: Имамо у плану да истразујемо природу Србије за постављање slackline на висинама (тзв. highline), да обиђемо разне кањоне и планине, где би у будућности и организовали неки фестивал. Тренутно радимо на томе да набавимо опрему за такве пројекте, пошто сваки пројекат захтева велико финансирање. Надамо се да ћемо ове године померити рекорд Србије у најдужој пређеној траци - longline, са 80 метара на +200 метара.

Снежана Милановић

EUR/RSD 117.3314
Најновије вести