Пандемија, навијачи и промена света

Идеја и покушај реализације европске Суперлиге која је требало да окупи 12 највећих, најбогатијих и најмоћнијих фудбалских клубова на Старом континенту, плесала је укупно 48 сати, е да би средином недеље, све са оружјем и мамузама, положила свој млади живот на бојишту спекулативног финансијског капитала.
w
Фото: Pixabay.com

“С обзиром на то да смо се прошле недеље придружили овој групи (Суперлиги), имали смо времена да размотримо ово питање у потпуности и одлучили смо да наше даље учествовање у овим плановима не би било у најбољем интересу клуба, наших навијача и шире фудбалске заједнице”, саопштио је фудбалски клуб Челзи из истоименог дела Лондона. Наравно, клуб не помиње побуну навијача који су у великом броју бесни дошли на стадион, од главе против читаве замисли. Добрано су испсовали власнике клуба, као и родоначелнике пројекта Суперлиге - оптужујући их за безобзирност и похлепу која нема никакве везе са спортом.

Будући да су и остали британски клубови, а потом и они “одабрани” у остатку Европе следили Челзијев пример, творцима Суперлиге преостало је само да саопште како не одустају од свог предлога који је “усмерен ка томе да дозволи спорту да се развија и да обезбеди средства и стабилност за читаву фудбалску пирамиду, укључујући помоћ у решавању финансијских тешкоћа насталих због пандемије”.

Међутим, по реакцијама познавалаца прилика у индустрији “најважније споредне ствари на свету”, чини се да би једно такво такмичење обезбедило пре свега веће приходе улагачима америчке банке Џи-Пи Морган, тј. богате би учинило још богатијим, а самој игри, навијачима и “широј фудбалској заједници” - шта преостане. Био би то само још један пример изговарања на пандемију да се у интересу крупног капитала мењају правила игре преко ноћи. Јер, не само да се убрзано отварају нова тржишта, него и саме фирме, попут некакве Суперлиге, настоје да постану ексклузивно тржиште на којем би био онемогућен приступ другим играчима - што се лепо видело и на примеру снабдевања вакцинама. А такво тржиште једва може да се назове слободним, него пре свега - приватним. Навијачи, ето, одбранише јавни интерес.

Елем, тешко је данас разумети причу о слободном тржишту ако мали број џиновских фирми које се могу избројати прстима једне руке овладава огромним деловима најзначајнијих познатих тржишта попут Премијер лиге и осталих. Џинови су, међутим, одиста постали самодовољни, како су то већ уочили аналитичари на примеру Гугла, Фејсбука, Амазона и Епла. Ко жели да прода своју робу потрошачу, оглашава се на Гуглу и Фејсбуку, други простор за рекламирање не мора ни да тражи. Један Амазон, изградио је највеће онлајн тржиште на свету, док је Епл највећи произвођач хардвера за паметне телефоне. Укратко, ГАФА (Гугл, Амазон, Фејсбук и Епл) дрма светом. При томе Епл нешто и производи, остали су ставили на располагање своје платформе, или у случају Гугла претраживач, којег произвођачи роба хтели нехтели користе и то своје “место под сунцем” добро плаћају.

Тако данас Гугл отвара простор за ново тржиште аутоматизованог саобраћаја снабдевајући системе аутопилотирања у Теслиним возилима без возача - подацима с Гуглових мапа. Главни добитник у тој игри, пак, је приватни инвестициони капитал, који измиче државној контроли и политикама уређивања тржишта. Укратко, богати скидају кајмак а слободна тржишта постају приватна у рукама неколико концерна, како се то од ГАФА-е може лепо научити. Кинеска конкуренција попут Алибабе или Хуавеија исто то покушава.

У “случају Суперлига“ навијачи су се побунили против разобручених приватних интереса. На делу је класични класни сукоб између поседника капитала и оних који би да док отплаћују хипотеку и дугове - по свом ћефу мало забораве на свакодневне бриге. Ако је пандемија и окрњила нешто од колача најбогатијима, молим лепо, нек се стрпе - и други стежу кајшеве. Уосталом, пандемији се назире крај и навијачи су жељни стадиона и шведског стола који се нуди, а не да стално кусају 12 јела са менија.

Има ли модел “Челзи револуције” ишта са изласком из пандемије зване климатске промене, те пандемије без предевидљивог краја и конца? Професор економије Бранко Милановић на свом блогу пише да не види другачије решење од преласка на зелену економију уз драстично смањивање емисије угљеника, тј. ограничавања потрошње, с тим да би главни терет прилагођавања пао управо на плећа - богатих. Ради се о око 450 милиона људи у свим западним земљама на горњој половини лествице, од 30 до 35 милиона људи у источној Европи и Јужној Америци (што чини 10% и 5% њиховог становништва), о 160 милиона људи у Азији (5% популације) и веома малом броју људи у Африци.

“Увек се може пронаћи пореска стопа довољно висока да потрошњу циљаних роба и услуга сведе на прихватљив ниво. Ако верујемо да климатске промене захтевају радикалне мере, треба искористити и лекције научене за време пандемије”, пише Милановић и наводи пример авио транспорта, битног генератора емисије угљеника. До јуче, нико на свету не би поверовао да је обим авио транспорта могуће смањити за 60% за само једну годину, а управо то се догодило 2020. “Да ли је свет преживео? Јесте. Да ли смо реорганизовали живот тако да мање путујемо, нарочито не у далеке земље јер су многе државе затвориле границе и тако додатно сузиле могућност путовања? Да. Да ли сада можемо да замислимо авио транспорт који трајно остаје на 60% нижем нивоу? Можемо”, тврди он.

Милановић сматра да ако људи заиста поверују да је ситуација у погледу климе ушла у критичну фазу, пореским стопама могуће је да се ваздушни саобраћај трајно одржава на нивоу из 2020. Али, карта од Њујорка до Лондона коштала би 4.000, а не 400 долара. Људи из богатих западних земаља путовали би у иностранство једном у десет година, а не једном годишње.

Наравно, овакве мере би изазвале дубоке економске потресе. Богати и виша средња класа у развијеним земљама и у другим деловима света би остали без великог дела реалног дохотка ако цене услуга и роба које користе порасту 2, 3 или 10 пута. Трајно смањивање обима авио саобраћаја за 60% практично би преполовило број запослених у сектору, Боинг и Ербас би годинама чекали на нове поруџбине, а компаније би могле да заврше у стечају. Хотелска индустрија би била у минусу, следило би затварање још ресторана, порасла би незапосленост, зараде би пале... а Запад би се суочио с највећим падом реалног дохотка после Велике депресије.

Али ако би се такве политике систематски спроводиле деценију или две, не само да би емисија угљеника опала (што се 2020. већ догодило), него би се и понашање људи и економија прилагодили новом стању ствари. Људи би пронашли послове у новим секторима који нису погођени високим порезима, па су отуда исплативији. Приходи остварени опорезивањем непожељних активности могли би се искористити за субвенционисање оних пожељних или за преквалификовање радника који су остали без посла. То су политике које се уз мало сарадње између држава, познавања економије и глобалне неједнакости и искуства пандемије лако могу применити, пише Милановић. Међутим, има ли политичке воље за спровођење таквих политика? Мало вероватно. “Верујем да већи део становништва богатих земаља не би био одушевљен сазнањем да ће мере какве данас имамо бити продужене на неодређено време”, закључује Милановић.

Ипак, добар део становништва богатих земаља, судећи по све већем утицају зелених партија, постаје све свеснији да њихова деца и следеће генерације неће моћи да опстану у својој “суперлиги” без, с једне стране самоограничавања, а с друге стране политичког дресирања финансијског капитала. Можда су навијачи Челзија ипак нахотице започели револуцију која ће променити свет.

         Реља Кнежевић

EUR/RSD 117.5784
Најновије вести