да ли је једна од њихових дужности да буду и професори креативног писања, односно - да стварају писце?
Шта о томе мисле професори који, осим што подучавају, и сами пишу, сазнаћемо у серији разговора који се тичу како својеврсног, имагинарног “одељења за креативно читање”, тако и (кратког) курса креативног писања. Можда стигнемо и до одељења за читање добрих књига, а најпосле и до мобилне канцеларије за брзу поправку рукописа, ко зна... Своја искуства су досада изнели Сава Дамјанов, Михајло Пантић и Милисав Савић. А шта о овоме мисли Зоран Ђерић?
ПАВИЋ ПРЕ „ХАЗАРСКОГ РЕЧНИКА”: Када сам уписао студије књижевности у Новом Саду, 1979. године, на једном пријему бруцоша обратио нам се тадашњи декан Филозофског факултета Милорад Павић и рекао нам да ми нисмо уписали ове студије како бисмо постали писци, већ историчари и професори књижевности. Верујем да су они попут мене, који су већ нешто писали, поезију или прозу, били помало разочарани. Посебно јер су то чули од онога у кога су се као писца заклињали. Иако Павић још није био објавио „Хазарски речник”, ми смо од старијих студената знали ко је био Павић и читали његову поезију и прозу. Историјске студије смо упознали тек касније, током студија српске књижевности 19. века. То што нам је тада рекао декан Павић упамтио сам и често понављао, ево сад већ више од 35 година, многим пријатељима, колегама писцима, а последњих 15 година и својим студентима. Тада млади и неискусни, питали смо се зашто се књижевност не проучава и учи, попут глуме, свирања неког инструмента, сликања, вајања и цртања или неког другог уметничког предмета. Добијали смо одговор да је то немогуће. Да је књижевност научна дисциплина, а не уметничка, па се зато и проучава друкчије од осталих уметности. Тада сам поверовао да се добар писац постоје искључиво изучавањем других писаца, од књижевне историје, преко књижевних дела, до књижевне теорије, а са њом и интерпретације, књижевне критике.
КЊИЖЕВНЕ ВЕЧЕРИ КАО ПОДСТИЦАЈ: На нашим факултетима курсеви креативног писања новијег су датума, али ми смо чули да је таква пракса постојала, рецимо у Америци, много пре, и да су тамо писање предавали познати писци, нарочито битници, као и неки други успешни савремени аутори поезије и прозе. Почели су се тада и код нас, испрва стидљиво, организовати неки курсеви писања, али изван факултетских простора. Нисам био полазник сличних курсева, али сам редовно одлазио на књижевне промоције и слушао писце и тако, на известан начин, добијао подстицај за даља истрајавања у књижевности. Мислим да је такав случај и са другим, пре свега младих писцима, који су долазили на књижевне вечери, не само како би видели писца књиге која се промовише, него и чули од њега понешто лично, пре свега његово искуство, или намеру, при писању одређених дела.
ДВОЗАНАЏИЈЕ: Многи професори књижевности су били тзв. двозанаџије (овај термин сам први пут чуо од Милорада Павића, који је истицао да је он управо то био), значи да су, поред историје или теорије књижевности, и сами писали поезију или прозу. Да помене само неколико примера, мени блиских. Владимир Набоков је у Америку дошао као руски писац из емиграције, афирмисан међу руском емиграцијом као песник и приповедач, па и романописац. Почео је да предаје на америчком универзитету у Ен Арбору и предавао је светску књижевност док није постигао успех са романом „Лолита”, после чега се повукао у Швајцарску и посветио искључиво писању романа. Међу његовим студентима су били потоњи важни амерички писци, попут Џона Апдајка.
БИО САМ НА ПРЕДАВАЊУ Џ. М. КУЦИЈА: У Америци су предавали пољски писци Чеслав Милош и Станислав Барањчак. Милош је отишао у емиграцију из дипломатије, да би се посветио писању и професури. Барањчак је донедавно (умро је прошле године), предавао на истој катедри пољску и америчку књижевност. Једном приликом сам у Кракову, пре десетак година, слушао предавања Џ. М. Куција, нобеловца из Јужноафричке републике, који је био професор на тамошњем универзитету док није емигрирао у Аустралију и тамо наставио са професуром и писањем.
ДВА ЗАНАТА: Писци са којима сам ја улазио у књижевност, рођени између 1950. и 1960. године, такође је била са два заната, тј. поред писања поезије или прозе, писали су књижевну критику, а неки од нас су се бавили и књижевном историјом, односно књижевном теоријом. Додајмо томе и превођење, као један од заната, а њиме су се такође бавили поједини писци и баве се и даље, онда ћемо добити закључак да је уз писање некако логично ишло његово промишљање, па и вредновање онога што пишу други, како наши савременици, тако и наши претходници. А ко је имао више искуства (знања) о томе, од оних који су књижевност студирали, а потом, неки од нас, и наставили да је предају на неком од факултета.
ШКОЛА ЗА ДРАМСКЕ ПИСЦЕ: Моје искуство је још специфичније. Најпре сам предавао српску књижевност пољским студентима. А последњих година предајем драматургију, као неку врсту креативног писања на Академији уметности у Бањој Луци. Драматургија је од Аристотела наовамо, значи већ више од 2000. година прихваћена као школа за драмске писце, препуна правила. Можемо рећи да је драмска књижевност имала предност, или привилегију да се изучава посебно, као вештина, али и као уметност. Као и драма (комедија, трагедија, као и сви други драмски жанрови и подврсте), тако се и поезија и проза могу учити и савлађивати као вештина, као форма, а до уметности ће доспети они који буду могли да споје научено са креативним потенцијалима.
Ђорђе Писарев
