има два “оца”: Алекса Рејмонда (1909 -1956), који га је креирао као свој повратак стрипу након војне демобилизације 1946. године, и Џона Прентиса (1920-1999) који је наследио Рејмонда и стварао Кирбијеве авантуре више од четири деценије. Ако је Рејмондова заслуга у осмишљавању, за тадашње прилике, крајње необичног приватног детектива (са наочарима, пијанисте, yентлмена са беспрекорним манирима спремног да игра и “грубе игре”) и заузимању запаженог места на сцени америчког новинског стрипа, које је потрајало само 10 година и 36 епизода, Прентису се не може порећи да је развијао и надограђивао лик тако да постане дуговечни класик стрипа.
Током трајања “Прентисове ере” у, ни мање ни више него 161 епизоди, Кирбијево одступање од дотадашњих образаца кримића је дефинитивно прихваћено а потом је третиран као препознатљива, проверена вредност која одолева разним, краћим или дуготрајнијим али увек пролазним, жанровским модама. Рејмондово одбијање да Кирби буде само салонски, интелектуални детектив али и само тврдо кувани детектив који “хвата на снагу”, показало се као добра одлука којој је Прентис непрестано доказивао виталност.
Седми том сабраних Кирбијевих авантура („Рип Кирби, седми том, 1958-1960” издавач Чаробна књига, 2016) садржи седам епизода оригинално објављених у новинским каишевима од 3.11.1958. до 19.11.1960. године. У те две године Кирби је најмање боравио у Њујорку јер су га послови водили на разне стране, од пустих градова - духова са Дивљег запада до топлих мора и бајколих острва, египатских пустиња или непознатог замка препуног украдених уметничких дела.
На шармантног детектива су насртале знане и незнане лепотице, а многе су остале уцвељене схватајући да неће за себе задобити овог пожељног кавалира. Једна ће лепотица, међутим, страдати јер није прихватила Рипову помоћ (“Острво уцењивача”); но, зато ће размажена богаташица (“Фортунине лудорије”) захваљујући Риповој бризи схватити да живот изван татине заштите није ни мало лак. Коначно, две ће се лепотице сумњивих намера борити за Рипову наклоност (“Капетан Дум и преваранти”). Стална Рипова девојка, манекенка Хани, појавиће се само једном и то не да би била извор проблеме (како је уобичајено) већ да помогне у ослобађању Дезмонда оптужбе за убиство које, наравно, није починио (“Убиствене шибице”).
С друге стране, Рип се, између борби са пиратима или снагаторима (какав је Џеј-Џеј “Шибица”) поново сусрео са својим вечитим непријатељем, суровим Менглером (“Менглер и девојка”) и наваљалац се опет нашао иза решетака (вероватно не задуго јер га те препреке никада нису могле трајно зауставити и смирити). Егзотика далеких азијских мора помало ће бити оскрнављена тенденциозним алузијама на народне побуне које су угрозиле ред и бизнис, али је то био патриотски данак Хладном рату и подгревање пожељних предрасуда о немирним просторима који угрожавају капиталистичку демократију и слободу. Пропаганда је, очито, (као и шпијунажа, политички прогони и сличне активности) работа коју користе сви системи, били они демократски или тоталитарни.
Две најзанимљивије епизоде у овом тому свакако су “Уточиште с благом” о тајанственом, блазираном богаташу који у свом замку (на непознатом острву у јужним морима) чува мноштво уметничких предмета чију крађу су плаћали његови преци и он, на жалост, причу о крађи у име спасавања људске баштине не успева да се развије већ се разрешава тривијалним обрачуном са слугама које би да се лако обогате. Ипак, ово је занимљиви, лако апокалиптички искорак у односу на криминалистичке обрасце.
Још је атрактивнија епизода “Сусрет са судбином” у којој је та судбина у ствари Доктор Судбина, дијаболична појава која себе доживљава као реинкарнацију градитеља пирамиде од пре 4.000 година! Можда би све то била фиксација поремећене особе да Судбина не зна за постојање тајне одаје у пирамиди о којој нико други нема никакве представе. Како је то могуће остаће необјашњено јер Доктор Судбина гине, али уверен у своју нову реинкарнацију! Нота мистицизма (уз трун хорор атмосфере) даровала је овој епизоди свежину која свакако прија и данашњим читаоцима.
Прентисов цртеж и кадрирање изузетни су, на моменте маестрални. Ако је на почетку рада Прентис опонашао Рејмондов рад, у овим је епизодама све очитије да он сигурном руком даје сопствени печат стрипу развијајући га и надограђујући.
Шездесетак година које деле ово издање од оригиналних објављивања потврђују да је Прентисов “Рип Кирби” и даље допадљиво и узбудљиво штиво.
Илија Бакић
