угледном и агилном прозаисти, управнику библиотеке у Крагујевцу, изашле књиге „Молски акорди“, „Трезвењаци на пијаној лађи“ и По(в)ратнички реквијем“, о истовремено стварној и измишљеној земљи Заумљу и њеним становницима. Алузије су мање - више јасне и данашњи читалац, ако такав постоји, види да се то може односити и на Крајину, дакле Демићев завичај, и Србе у Хрватској и њихове сложене и парадоксалне односе са комшијама – Хрватима.
- Моја списатељска позиција је вишеструко хендикепирана – каже Мирко Демић у интервјуу за „Дневник“. - Пре свега, то је петокњижје о једном неуспелом политичком пројекту и једном губитничком рату. Друго, та тема је толико експлоатисана у публицистици, па и књижевности, да нисам сигуран да постоји публика за такву књижевност. А, изнад свега, убеђен сам да ову културу не интересују приче о губитништву; радије гледамо у календар, у јубилеје историјских победа и годишњице великих научника и уметника. Насупрот томе, моја литература није замишљена како би замаглила самоубилачке лудости народа коме рођењем припадам и да недвосмислене поразе претвара у победе, моралне или поетске, сасвим свеједно.
* Ово је, наравно, на страну ситна или крупнија одступања, пре свега проза о рату?
- Моје искуство рата, у којем сам се стицајем околности нашао, прожимају се неспрестано са искуством читања литературе о рату. Признајем то, по цену да ме неко назове декадентним постмодернистом. „Атака на Итаку“ се, за разлику од претходне три књиге, усредоточила баш на сам рат, на феномен који је толико пута третиран у историје светске књижевност. Намера ми је била да са потенцијалном читаоцем поделим свој најснажнији утисак који сам понео из рата, а он се односи на дежа ви ефекат. Дакле, утисак да су поједини писци, познате ситуације, као и њихови јунаци, избегли из литературе и ту, „на терену“, почињу да делује, креирају и рекреирају ратове о којима сам, раније, читао у њиховим књигама и увек – са трагикомичним резултатима. Мислим да су довољно јасне алузије и позивања на Хомера, Црњанског, Крлежу, Бабеља, Бирса (мог омиљеног писца и главног јунака једне од најобимнијих приповедака), Брехта, Хашека, Војиновича и других.
* Атака на Итаку, самозвучни удар и језичка игрица, или?
- Наслов ове књиге није пуко поигравање са звучношћу руске речи – атака – са речју – Итака, већ и, бар се надам, суптилна дијагноза свих наших атака на сомнамбулну Троју, чији се најпотреснији учинак види искључиво по нашим заједничким Итакама и крвопролићима међу ближњима. Такође, овој књизи приповедака нисам насумично дао поднаслов – „комедије бурлескне бесмислености“ – експлоатишући синтагму Освалда Шпенглера, писца „Пропасти запада“, прижељкујући промућурног читаоца који ће и у томе видети један од могућих кључева за тумачење ове књиге – како се једнако страда било да је реч о решавању „источног питања“ или приликом „пропасти Запада“. А нарочито – уколико у томе и сами дамо креативног удела.
* Није било, рекао бих, превише квалитетних дела о новијим ратовима у којима је Србија узела учешће. Да ли је тајминг добар?
- Моја се прозна књига појављује у невреме по више основа. Наиме, није много времена прошло од кад је у једној „антологији српске ратне приче“ утврђено како о претходном рату није ништа уметнички релевантно написано, тако да ова проза пада у безваздушни простор у којем нема ни звука ни силе гравитације, ни плача, ни еха, ни смеха, а понајмање било каквог очекивања.
* И шта следи, шта то пише у вашем списатељском календару?
- При самом крају је писање последње књиге у поменутом низу, радног наслова „Ћутања из горе“, литерарни опозит оним чувенијим „Беседама са горе“. Она истовремено може да буде прва, али и последња књига овог атипичног и разобрученог петокњижја, сомнамбулна пројекција заумног говора и још сомнамбулнијих ликова, дакле и говора мртвих људи и мртвог (и понајчешће улудо страћеног) времена, из којег све потиче и у које све увире.
Ђорђе Писарев
Мрко и непристрасно
- Свако, па и моје писање о рату не доноси утеху. Ни оправдања. Пре морална обавеза да се о рату проговори средствима литературе, „мрко и непристрасно“, иронично и пародично, по цену да не донесе олакшање и умање грижу савести.
