Демић: Трагам за чудима кроз читање и писање

За већину писаца вест о награди долази као краткотрајно обасјање усред свакодневних сумњи и искушења које сваки стваралачки напор подразумева.

Нарочито ако се ради о награди која носи име Меше Селимовића, писца који је од несигурности и сумње изаткао највредније странице наше литературе - рекао је писац Мирко Демић (1964) приликом доделе књижевне награде “Меша Селимовић”.

Овим признањем које су по 29. пут доделиле “Вечерње новости” на основу гласова великог жирија, у коме је било 55 критичара, теоретичара и историчара књижевности, награђени су равноправно његов роман “Ћутања из Горе”, објављен у издању “Агоре” као и књига “Хроника сумње” Владислава Бајца (“Геопоетика”).

Један од најзначајнијих и вишеструко награђиван писац средње генерације аутор је десет прозних књига, као и књига есеја, (п)огледа и маргиналија ”Под отровним плаштом (2010) и “На ничијој земљи” (2016), као и публицистичких текстова “Слађење горчином” (2008). У коауторству са Бојаном Јовановићем настала је књига “Читање пророчанства”  (2011).

Награђена Демићева фантазмагорија, која је била и у ужем избору за “Виталову” награду, део је петокњижја у коме су збирка приповедака “Молски акорди” (2008)за коју је добио Андрићеву награду, роман “Трезвењаци на пијаној лађи”( 2010) овенчан признањем “Дејан Медаковић”, роман “По(в)ратнички реквијем” (2012) и збирка приповедака “Атака на Итаку” (2015).

Од 2002. до 2011. био је главни уредник часописа за књижевност “Кораци”, а сада је директор Народне библиотеке у Крагујевцу. За допринос развоју библиотечко-информационе делатности и културе у Републици Србији добио је награду “Ђура Даничић” за 2013. Члан је Српског књижевног друштва.

Петокњижје сте посветили последњем рату и судбини Срба у Хрватској, где сте рођени, али и свим последицама које су донеле те страшне године. Последњом књигом враћате се на почетак, на предање о настанку Петрове горе које повезујете са савременим тренутком. Колико су за вас као писца те теме из вашег завичаја биле изазов, а са друге стране колико је болно то суочавање са оним што сте и сами доживели?

– Дуго сам избегавао да се подухватим тог комплекса тема. После рата, ако се сећате, завладала је општа какофонија од ратних дневника, сећања, накнадном памећу интонираних мемоара. Нису у томе заостајали ни колеге књижевници. Бојао сам се исхитрености, тако да сам чекао да се утисци слегну и смире. Последњу књигу из замишљеног петокњижја почео сам одавно, али ми се отимала, не налазећи праву форму која би ме задовољила. „Ћутања из Горе“, заправо, отвара замишљену конструкцију која није повезана наративним нитима, тако да се може читати произвољно. Свако суочавање са прошлошћу је болно. Ово – поготово. Међутим, сматрао сам да морам да се литерарно одредим према тој теми, јер ме се дубоко тиче, јер ми је одредила остатак живота.

У вашем тексту о овом петокњижју кажете да сте тек загребали незараслу рану, своју и туђу, додирнули болна места људи сличног искуства и судбине. Колико сте као аутор тежили ка некој универзалности језика како би се у вашој причи могао пронаћи и читалац неупућен у све што се на овим просторима догађало не само последњих деценија него и током историје?

–Да, то је било најтеже. Покушај да се лична трагедија или трагедија једног дела народа исприча универзалним језиком, разумљивом било коме ко није директно погођен. Надам се да сам успео у томе и да има слојева који су разумљиви на општем плану, док ће бољи познаваоци историје тог дела народа пронаћи и нешто више. Мање-више нема народа чији рубни делови нису страдавали. Мене је, наравно, у мојим књигама интересовао појединац погођен историјом, њеним вишком.

Један од јунака вашег романа Лешо Дијаковић, кога представљате као сведока и тумача једног од највећих ускрснућа - ускрснућа Књиге, каже да ће узалудна бити поверена му част... ако не буде „умео речима да смекша сумњичаве, а ћутањем придобије равнодушне“. Да ли се ове речи могу тумачити и као аутопоетичко гесло и ваш однос према мисији коју писац има?

– Наравно да ту има елемената аутопетичког. Иначе, Лешо Дијаковић је, кажу староставне књиге, последњи крајишки пророк, о чијим пророковањима је понешто и записано. У мојој интерпретацији, он је помало нетипичан представник свог „позива“, пророк који сумња у своје пророчке моћи и своје послање.

Део свог стваралаштва у есејистици посветили сте помало скрајнутим или заборављеним писцима, али и оним код којих се као и у вашем прозном делу преплићу мит и стварност, архаично и модерно. Који су то аутори којима се увек враћате када и себе сврстате, како кажете, међу „усамљенике који део истине живота и света налазе у књижевности“?

– И у књижевности, као и у животу, постоје бројне неправде. Мислим да је послање сваког писца да их исправља или бар умањује, наравно, онолико колике су његове снаге. А оне нису превелике. Моја „слабост“ је Владан Десница, али сам још увек знатижељан трагалац за новим именима, при том никад не заборављајући да се враћам класицима, нашим и светским. Укратко, још увек трагам за чудима и кроз читање и кроз писање. Она су, као што знате, ретка, али кад се догоде – задовољство је немерљиво.

Нина Попов
 

EUR/RSD 117.5248
Најновије вести