Филипу Давиду Нинова награда

Овогодишњи добитник НИН-ове награде за књижевност је Филип Давид за роман “Кућа сећања и заборава”. У најужем избору за 61.НИН-ову награду за роман године били су Ото Хорват „Сабо је стао” (издавач

Културни центар Новог Сада), Филип Давид „Кућа сећања и заборава” (Лагуна, Београд) и Давид Албахари „Животињско царство” (Чаробна књига, Београд).

Књижевна награда критике за најбољи роман године НИН-ова награда додељује се од 1954. године и први добитник је био Добрица Ћосић за роман “Корени”. О овогодишњем лауреату одлучивао је жири у саставу Владислава Гордић Петковић (председница), Мића Вујичић, Јасмина Врбавац, Михајло Пантић и Божо Копривица. Свечано уручење награде новиом лауреату и обележавање 80. рођендана НИН-а биће у хотелу Хајат у понедељак, 26. јануара.

Филип Давид је, у изјавама уочи доделе, скренуо пажњу да му је ово најличнија књига, углавном заснована на истинитим догађајима и судбинама, мањим делом аутобиографска, покушај да се обележе границе људске патње:

- Памћење је често страшније од заборава. Али, сећање, ма колико болно било, део је нашег идентитета, оно што чини да смо то што смо. Као и у мојим другим књигама, преплићу се се стварно и нестварно, документи и фикција...

Писана у препознатљивом стилу овог самосвојног аутора, „Кућа сећања и заборава” је један од најаутентичнијих романа новије српске књижевности, наводи “Лагуна” која је до сада објавила и његове романе „Сан о љубави и смрти” и „Ходочасници неба и земље”.

Главни јунак романа „Кућа сећања и заборава” Филипа Давида у кошмарима чује воз у покрету, то је воз који је одвео његове родитеље у логор, у страшну смрт. Привиђа му се и мали брат, кога је изгубио у снегу, када су их родитељи, једног за другим, избацили из воза да би их неко спасао. То су само неке од епизода из „Куће сећања и заборава”; али, зло остаје тајна, коју нико није сасвим докучио - ни онај који је о злу прикупио највећу документацију, нити онај који је хтео да сиђе до праисконског зла у жељи да поправи свет... Јунак романа Алберт Вајс је још од детињства имао прилике да промени свој идентитет. Након што је 1942. године под окриљем ужасног рата остао без родитеља и брата Елијаха, неко време је провео у кући фолксдојчера који га називају Ханс и нуде му да замени њиховог несталог сина и тако се спасе од сигурне смрти. Алберт се тада ипак одлучује да сачува свој идентитет и побегне из немачке породице која га је умало усвојила.

Много година касније, на једној од конференција о Другом светском рату на којима учествује, Вајс лутајући ноћу њујоршким улицама наилази на „Кућу сећања и заборава”. У једној од просторија овог необичног здања похрањено је непрегледно историјско памћење. Алберт у једном екрану може да, као на филму, види сцене страдања својих родитеља и Елијаховог нестанка за који се осећа кривим, јер је млађи брат био поверен њему на чување. Бол који је осетио јаче но икад може да нестане ако у следећој просторији ове чудесне куће избрише сопствено памћење или, чак, ишчезне попут свог рођака, чувеног илузионисте Худинија (Ерика Вајса)...

Ђ. П.

 

Ходочасници неба и земље

Филип Давид је један од оснивача удружења „Независних писаца” (1989, Сарајево), оснивач удружења независних интелектуалаца „Београдски круг” (1990), Форума писаца и члан Групе 99, међународне књижевне организације. Рођен је 1940. године у Крагујевцу, дипломираојугословенску и светску књижевност и драматургију. И његов роман „Ходочасници неба и земље” наишао је на изузетан пријем критике и читалаца, објављен је и изван Србије.

Као драматург и професор драматургије на београдском Факултету драмских уметности, сарађивао је на више сценарија, из којих су настали познати филмови југословенске кинематографије: “Ко то тамо пева”, Слободана Шијана, “Окупација у 26 слика”, Лордана Зафрановића и “Буре барута” Горана Паскаљевића.

Лауреат је награде Младости, награде Милан Ракић, БИГЗ-ове и Просветине награде за најбољу књигу године, Андрићеве награде.

 

Ужасна, незамислива ситуација

- Једна генерација седамдесетогодишњака и осамдесетогодишњака силази са животне сцене. Међу њима су и они који су као деца одбачени од својих родитеља, остављени непознатим људима на чување, сакривани на скровита места у нади да ће их неко пронаћи и пружити им заштиту, остављени крај пута, избацивани из воза у покрету, све то да би били спасени, да не би са родитељима завршили у логору без шансе да преживе. То је једна ужасна, готово незамислива ситуација: родитељи се одричу деце да би их спасли. Таквих случајева је било, много више него што се зна. Нека деца су касније, много касније, када су одрасла, схватала величину и страхоту те трагедије, нека никада нису, јер су они који су их усвојили и заштитили сачували тајну њиховог порекла и одрастања – каже Филип Давид.

EUR/RSD 117.5808
Најновије вести