У суботу је на програму била и трећа, филм „За данас толико” Марка Ђорђевића, а вечерас чак четврта, премијера филма „Руски конзул” Мирослава Лекића, према роману Вука Драшковића.
Међу иностраним филмовима који су до сада оставили најснажнији утисак на аутора овог текста, могли би да се групишу „Сећање” Мајкла Франка, „Црни чај” Абдерахмана Сисока, „Сви ми странци” Ендруа Хеја. Филм „Опало лишће” Акија Каурисмакија, пак, посебна је прича.
Прва три филма обједињује тематска разноврсност која би се могла окарактерисати као освежење на програму ФЕСТ-а. За заједнички именитељ изабрао бих појам - варљивост.
„Сећање” је наслов из контре за феномен који обрађује - деменцију и губитак, односно измењено памћење у односу на доживљену трауму. Џесика Честејн и Питер Сасгард су пар који игра ликове који се зближавају управо захваљујући овоме. Крајње необично је посматрати како се њихова веза развија и каква психичка стања прате наведене феномене у крајње веродостојној глумачкој интерпретацији и режији која ненаметљиво слика њихов свет, саткан углавном од блиских родбинских односа. Баш као и њихова траума, односно медицинска дијагноза.
Што се тиче доживљаја филма „Опало лишће” Акија Каурисмакија, нисам стигао ни да размишљам. Уживао сам, све више како је одмицала моја рефлексија, а колега Владимир Црњански ме је мудро почио да није реч о новој наивности, како сам окарактерисао последње филмове старих мајстора Вима Вендерса („Савршен дан”), Вудија Алена („Удар среће”) и Романа Поланског („Хотел Палас”), него о једноставности. Много моћна реч и квалитативна разлика.
Колегиница Сташа Јамушаков је подједнако луцидно приметила да јој је гледајући „Опало лишће”, покушаје да преживе Ансе и Холапа и њихова љубавна веза, све време био на уму Чарли Чаплин, који се на крају филма и спомиње.
„Црни чај” је кинеско име јунакиње Аје (Нина Мело), Афроамериканке која се након неуспешне удаје (рекла је „не”) сели у Кину. Заједно са нама, гледаоцима, како је то замислио редитељ и сценариста Сисоко, тамо упознаје кинеску културу, првенствено ону посвећену чају, успут се заљубљујући у власника чајџинице у којој ради. Веома лепо је приказан и начин интеграције осталих њених земљака, а спој ове две кутлуре - Африке и Азије - ретко је где тематизован и приказан у мејнстриму европске кинематографије, због чега је „Црни чај” вредан сваке пажње. Поготово зато што све ово је само оквир за суштину филма, а то је као у приказаној церемонији испијања чаја трокомпонентни процес: атмосфера-укус-осећање. Моје осећање каже да је ово један од најснажнијих феминистичких филмова које сам гледао у последње време.
„Сви ми странци” Ендруа Хеја у лице пуританаца баца везу хомосексуалаца, веома еротичне сцене истополне љубави, али ни по коју цену се не задржава на томе. Овај филм открива читав један свемир усамљености и танку линију стварности и сна. Тачније, фантазије која нам свима помаже у тренуцима када немамо где. За посебно маштовите, остаће питање драматуршке структуре и редоследа односа стварности и фикције, а самим тим и грађе филма коју ствара главни протагониста Адам, у потрази за љубављу. Сетио сам се речи Виктора Франкла, односно Песме над песмама у којој се наводи, парафразираћу, да само љубав може да парира смрти. Чега у филму има више и која је разлика између то двоје, на гледаоцима филма је да просуде.
Игор Бурић
