Наслов филма представља цитат једног од актера, који тако назива Авганистан. Шире гледано, наслов и тема су љубав према домовини, у ситуацији када та домовина искрсава у сећањима, најлепшим сновима и идеалима, угроженим ратом.
И новим филмом, као и претходним, документарцем „Дестинација Србистан“ (2015), Жилник наставља да се бави судбином масовног таласа избеглица који се из арапског дела света, захваћеног крвавим сукобима, исељава у Европу. Његови јунаци су Ирачани, Сиријци, Авганистанци, чије сличности и разлике Жилник приближава Европљанима, у „судару“ са западњачком културом.
За Жилникову изграђену естетику препознатљив и упечатљив начин, са доста хумора и политичности, жив и непосредан однос слике и тона, наизглед сиров, нережиран, први план приче прати момка који се настањује у Бечу, након тортуре избегличког пута и борбе за добијање папира. Он сада покушава да се интегрише у друштво захваљујући својим квалитетима, учењу језика, спортском духу и креативности коју испољава у жељи да сними филм о судбинама људи који су из „најлепших земаља на свету“ кренули да траже мир и срећу у најуређенијим земљама на свету. Солидарност коју проналази међу земљацима, дирљива је, као и приказ да нису сви људи у Аустрији искључиви према дошљацима, иако званична политика њихове земље није им баш ни наклоњена.
Главну перипетију филма представља долазак деде главног јунака, којем је том приликом саопштено да му је отац погинуо у рату и да је сада стуб преосталог дела породице. Деда доноси и нешто новаца, несразмерно вредних у поређењу авганистанске и аустријске економије, али и захтев да се његов унук док је он ту, јер не жели да остане, него да се врати (!), ожени у складу са традицијом из матичне земље, дакле не са Аустријанком, која му је девојка...
С мноштвом планова који се преплићу, развученом нарацијом на стотинак минута, покојим општим местом у вези са темом, утисак је да „Најлепша земља на свету“ није најбољи или најефектнији, најоригиналнији и најконкретнији међу Жилниковим остварењима. Свакако, пажљивом гледаоцу неће мањкати доживљаја да боље осети и разуме ситуацију у којој се налазе и „наши“ и „туђи“ људи у захукталом свету великих промена.
Игор Бурић
