После неуспеха “Бетмена против Супермена” - који је зарадио тричавих 873 милиона долара – главешине “Ворнер броса” су одлучиле да је идеја да филмове треба да режирају режисери потпуно беспотребна, вероватно чак и штетна. Стога су из већ готовог филма исекли преко пола сата, који је замењен накарадно склепаним додатним материјалом. Све ово је резултирало филмом који се у покушају да се допадне свима, на крају није свидео никоме.
Неколико година касније, DCEU је и даље тапкао у месту, махнито тражећи свој идентитет и добитну формулу. Премда ниједан њихов филм није био неуспешан када је реч о заради, још увек су каскали за MCU (Марвелов универзум) по питању публике и критике. Ту на сцену долази Џејмс Ган. Славни режисер “Чувара галаксије” је био “отказан” због неумесних - и очигледно шаљивих - старих твитова. Као свака комично зла мега-корпорација, Дизни, који са једне стране култивише имиџ “правих породичних вредности”, док истовремено шурује са кинеском владом, познатој по свесрдном залагању за људска права, убрзо је Гану уручио отказ. “Ворнер брос” је у овоме видео своју шансу и брже боље Гану пружио прилику да за њих уради оно што је урадио за Марвел. У преводу - да узме небитни и опскурни тим антихероја, и да их преобрази у нешто крцато махнитом енергијом и хумором.
Тако добијамо “The Suicide Squad”. Делом директни наставак, делом “меки” римејк, ово је чист Ган, “пуштен са ланца” да ради шта год жели. Свакако најуникатнији DCEU филм до сада, “Одред отписаних” је такође ватрено крштење за ову франшизу у још неколико битних категорија. Ворнер је најзад успео у ономе што покушава још од “Човека од челика” - да произведе нешто што је на сваки могући начин неоспориво боље од последњег Марвеловог издања: исподпросечне и предвидљиве “Црне удовице”.
Откачена енергија која у мањој или већој количини карактерише све његове филмове је овде присутна од самог почетка, када нова генерација Task Force X - од милоште названих Suicide Squad - бива послата на тајну мисију у малу јужноамеричку нацију која дели име са једним од најпопуларнијих стрипова на свету - Корто Малтезе. Наравно, ствари скоро моментално крећу супротно плану. Иако се неки чланови оригиналне поставе враћају и за овај псеудо-наставак, већину екипе чине потпуно нови ликови. Многи од њих, попут Полка-Дот Ман-а, су потпуно непознати свима осим оним стрипским фановима који имају енциклопедијско памћење када је реч о оваквој тривији.
Ту долазимо до следеће важне тачке која овај филм дели од сваког пређашњег DCEU остварења. Наиме, ово је први филм из ове франшизе који без икаквог стида оберучке прихвата инхерентну блесавост суперхеројског жанра и не бежи од тога, већ је слави. У свим претходним филмовима се осећала одређена доза нелагодности по овом питању - као да би њихови креатори радије радили на нечему озбиљном уместо замајавањем са тетама и чикама у бљештавом спандексу. Стога су се увек и трудили да то некако умање и представе што реалистичније и озбиљније, заборављајући да, само зато што нешто изгледа туробно и одрасло, то не значи нужно да је и дубоко - камоли забавно.
Парадоксално, овакав приступ је далеко ближи ономе што би се вероватно и десило када би група бића са суперхеројским способностима била пуштена да се сама сналази како зна и уме у таквом окружењу. Или, простије речено - оно што би уследило је чист хаос. Такође, ово је први филм из ове франшизе у којем се најзад све јасно види. Уместо брзих и изненадних резова, дрхтавог кадрирања и постпродукцијске обраде слике која је за циљ имала да из ње извуче сву боју и радост, овде добијамо оштар и прецизан приказ суманутих, али креативно кореографисаних сцена борбе и акције.
Ипак, и поред свих ових квалитета, “Одред отписаних” такође мучи неколико проблема. Први од њих је хумор. Ликови стално међусобно брбљају и тек покоја од њихових шала је заиста смешна. Мада, има неколико збиља одличних фора, како у дијалозима, тако и у чисто визуелном хумору. Упркос томе, филм често зна бити напоран, поготово у секвенцама са Харли Квин. Харли је један од оних стрипских ликова са којима се наративно не може урадити превише тога занимљивог и јако их је тешко писати тако да не буду иритантни. Истовремено, толико су популарни да их гурају свугде док се свима не смуче.
“Одред отписаних” није филм за свакога. Ако сте љубитељ Гановог стила и цените кинематографију која поносно носи печат свог аутора у сваком свом елементу, онда га топло препоручујем. Ако, пак, не волите крв и пошандрцале фабуле - ово вероватно није за вас. Да ли фиилм краси посебна дубина и да ли има важну социјалну поруку коју жели да нам пренесе? Не, никако. Али да ли је махом забаван дашак свежег ваздуха у устајалом жанру који је све мање вољан да експериментише и све се више гнуша људскости и персонализације? О да, и те како.
Владимир Сумина
Текст на сајту Geekebana https://geekebana.gg/2021/08/13/the-suicide-squad-2021/
