ТРАДИЦИЈА НЕОАВАНГАРДЕ НА ФЕСТИВАЛУ ХОМЛЕНД У КЕЛЕБИЈИ: У краљевству шуме

КЕЛЕБИЈА: Прво се мало размрдамо, радимо неке супер вежбе, а после радимо шлагер – објашњава једна од учесница радионицу Катје Легин која следи. – Ретко то волимо да признамо, али свако има свој омиљени шлагер, нешто као гилти плежер.
k
Фото: Delić atmosfere/Dnevnik (Igor Burić)

Катја Легин је кореографкиња из Словеније, а Радионица „Шлагер“ само је једна од неколицине која ових дана представља дневни програм Фестивала „Хомленд“ Позоришног удружења „Летњи биоскоп“ у Келебији, посвећен студентима глуме, глумцима, плесачима, али и другим уметницима, па и онима који имају уметничке склоности. У вечерњем делу програма који је намењен и широј публици, представљају се радови пријатеља и познаника Фестивала, без финансијске надокнаде, јер је ово издање у потпуности без финансијске подршке и одржава се искључиво захваљујући ентузијазму, доброј вољи и потреби да се врати нешто у круг у којем се нешто некад и добило. А кад је реч о „Летњем биоскопу“, тај круг је почео 1986. у Суботици, када су Денеш Дебреи и Иштван Лалић почели да окупљају младе и показаће се веома перспективне уметнике међу којима је тада био Андраш Урбан, Ђула Франциа, Хенријета Варга…

- Идеја о „Летњем биоскопу“ настала је једне године у Котору, на Ју фесту или Шекспир фесту, не сећам се више – враћа се Дебреи кроз време, које је и тема првог издања „Летњег биоскопа“ под називом „Хомленд“ (Домовина). – Изнад Котора је на брду било нешто бело, као платно. Није могло ни да се дође до горе, а ми смо се шалили да то мора да је летњи биоскоп. У том летњем биоскопу можеш да направиш своје пројекције, какве год хоћеш. Уз причу о Шандору Лифки у Суботици, његовим филмовима, настао је и назив нашег удружења.

А баш синоћ, учесници и публика могли су да виде један (не)стварни филм, у оквиру ексклузивне пројекције 16 година сниманог „Краља шуме“ Саболча Толнаија. Као што наслов сугерише, реч је о екранизацији новеле Слободана Тишме, иако је публика Фестивала „Хомленд“ гледала још увек сирову и немонтирану, радну верзију названу „Филм опера“. У њој, свет опере је нешто попут главног јунака, којег игра управо Денеш Дебреи. Он је Тишмин Краљ шуме, који преко дана живи прозаичан, асоцијалан живот, док ноћима лута кроз оближњу шуму и пева оперске арије. У тим шетњама, често му се привиђа свет из Моцартовог „Дон Ђованија“ и Гуноовог „Фауста“.

И на основу радне верзије филма, може се рећи да је Саболч Толнаи верно дочарао атмосферу Тишминог помало мрачног, а помало и пародичног дела о човеку који нема воље нити снаге за реалан живот. У његовој фантазији, свет опере је једини вредан живљења, вредан љубави, па и умирања.

Денеш Дебреи је тумачећи Краља шуме успео да испуни све кадрове само и поптуно својим физичким присуством, покретом, гестом и изразом лица које одаје човека дубоко зароњеног у унутрашње искуство. Дебреи је то урадио до те мере добро, у сарадњи са Толнаијевом подједнако живом, готово документаристичком камером, да су сцене када он из свог стана и прозаичног окружења (з)града прелази у онострано, свет шуме и свет опере, деловало готово природно, иако су биле надреалистички стилизоване.

Осим на телу и телесном изразу глумца, сцене су биле акцентоване и крупним приказима његовог лица, психолошком приказу човека који у савременом друштву одумире као биће емоција. Под навалом вести, у филм продиру и други аспекти нове европске реалности у виду последњих таласа миграната из Азије, који самом крају дају посебан социјални тон, можда не и до краја припадан основном тежишту драматуршке потке.

Фото: Dnevnik (Igor Burić)

Занимљиво, вече је протекло у знаку још једног Толнаија, Саболчевог оца, Ота. На његову поезију, глумац Габор Месарош извео је рецитал у пратњи Давида Суча на контрабасу и још једном, након представа Андраша Урбана у Позоришту „Деже Костолањи“, показао колико је поезија Ота Толнаија музикална, а може да буде и сликовита, па и комична, драматична.

За мене, утисак овог дела вечери био је то што Толнаи пева песме као романе, од традиције неоавангарде наовамо, већ пола века, а да смо и недавно у књижевној стварности имали расправу о валидацији поезије Милене Марковић као прозне форме. Додуше, на мејнстрим сцени, док је „Летњи биоскоп“ ипак сцена на којој свако може да пројектује свој филм.

Текст и фото: Игор Бурић

EUR/RSD 117.0731
Најновије вести