Најзначајнију домаћу песничку награду и најдуговечније српско књижевно признање Баковић је добио, по одлуци жирија којим је председавао проф. др Јован Делић, за целокупно песничко стваралаштво а поводом књига „Чун - изабране и нове песме” (Културно-образовни центар, Шид) и „Полен и чар” (Православна реч, Нови Сад).
Пред жиријем, који су још творили Иван Негришорац, проф. др Ђорће Деспић, Ђорђо Сладоје и Желидраг Никчевић, било је више од 190 песничких књига, а у најужи избору су ушли и „Екстраваганца” Тање Крагујевић „Унутрашњи пејзаж” Бориса Лазића, „Песме из лимба” Ненада Милошевића, „У милости тренутака” Здравка Миовчића и „На одморишту” Васе Павковића.
Анализирајући прошлогодишњу песничку продукцију, професор Делић је оценио да се „лањска жетва показала изузетно богатом”, а карактерише је разноликост у поетичком и генерацијском смислу. Он је истовремено посебно апострофирао „Повељу” из Краљева као издавача „који наставља да негује висок стандард књига које објављује”.
Уз признање да је на самом почетку жирирања био прилично депримиран тиме шта се све нашло у конкуренцији („осим што су готово све књиге биле допро опремљене”), Ђорђо Сладоје се сагласио да је на крају просејан изнадпросечан квалитет. Говорећи о самом Баковићу, Сладоје је истакао да је реч о „чистом лирском језгру песника” који има и интензиван доживљај природе, али и оно што се зове имагинација сећања, песника који карактерише „Змајевски распон” од дечјих до сатиричних и политичких песама, закључно са онима метафизичког и молитвеног тона. „Дакле, кад се све узме у обзир, мислим да смо донели праведну одлуку”, рекао је Сладоје.
По Желидрагу Никчевићу, савремена српска поезија је веома квалитетна и разноврсна, са најмање двадесетак аутора „који могу да чине част свакој европској књижевности”. „Утисак је да савремени српски језик данас резултира књигама које су можда понајбољи производ не само наше културе него нашег друштва у целини”, став је Желидрага Никчевића.
„Српске песнике могуће је разликовати на оне који су народну поезију само читали и оне који су је прво слушали па читали. Баковић је изразити представник ове друге, малобројније групације. Он је своје највеће домете достигао у рефлексивној и духовној поезији, написао је неке од најлепших српских љубавних песама, али важно место у његовом песништву заузимају оне песме које се баве судбином српског народа и то баш у тренутку у коме песник живи. То је она димензија која га спаја и са епским певачима. Он не бежи од те врсте ангажмана. Јер Баковић је по изворној вокацији стваралац који има особине песника и рапсода. То су два неодвојива лица његове уметничке личности. Он пише не штедећи се, али тако и говори своју поезију”, написао је у предговору књиге „Чун” песник Мирослав Алексић.
Ђорће Деспић је подсетио на чињеницу да у домаћој критици постоји неписани консензус да је поезија бољи део савремене српске књижевности, док је утисак Ивана Негришорца да савремена српска поезија јако добро реагује на свеукупности онога што је наша стварност. „У тој поезији имате широку лепезу врло рафинираних одговора, што је добро сведочанство да сми ми као култура очували сензибилитет. И реално је помислити да ћемо онда, трагом овако префињених решења које поједини песници имају, и ми сви, читајући их, имати тако рафиниране одговоре реагујући на сам живот”, изнео је Негришорац.
Благоју Баковићу ће Змајева награда бити уручена 16. фебруара на свечаној седници Матице српске, која ће, иначе, бити посвећена стогодишњици уједињења Српске православне цркве, те Номоканону Светог Саве, о којем ће беседити филолог др Виктор Савић са Института за српски језик САНУ.
М. Стајић
