Роберт Џордан (1948-2007), аутор саге о „Точку времена“ који се продао у више од 70 милиона примерака широм света, свакако је један од најуспешнијих аутора научне фантастике последњих декада. „Точак времена“ (који ускоро треба да добије и играну серију), састоји се чак од 14 књига и једног преднаставка, при чему је последње три према Џордановим белешкама завршио Брендан Сандерсон. Осим овога, Џордан је познат и по романима о Конану Варварину (на које „Алтајски ратник“ доста подсећа).
„Алтајски ратник“ је Џорданов први роман који је лежао необјављен више од 40 година, делом због компликација око ауторских права. Занимљиво је да је ова књига од тристотинак страна написана у даху – млади Џордан ју је завршио за само две недеље.
Њорлдбуилдинг односно грађење света (омиљена реч савремених наставника креативног писања) више се ослања на старинску петпарачку епску фантастику мачева, мишића и чаробњаштва, него на модернији приступ са компликованим магијским системима, и (мање или више успешним) упливом политике и друштвене критике. Ово је врста помало сирове епске фантастике у којој нема много простора за нијансирање – карактеризација ликова је сасвим проста; мушкарци су углавном тврди патријархални типови који воле жене и ратовање, жене су или свештенице/вештице или љубавнице. Већина односа између ликова је сексуализована, или крајње насилна, или помало оба у исто време.
Цитат
Били су високи, виши од сваког човека, а кожа им се на сунцу пресијавала као прекаљени челик. Нисам могао да оценим смета ли им ветар или студен, мада нисам могао ни да разаберем ко су међу њима мушкарци а ко жене. Мудре сестре кажу да уопште нису сигурне да они имају два пола, не воле да зазивају визије које су у вези с Тркачима. Од њих им буде мука и добијају главобољу.
Трчали су постојано, у редовима као да су војници неког града који су пошли на параду, а свима су кораци били савршено усаглашени. Било је то као да се некаква огромна многонога буба протеже поред нас, појући устрептали скуп узвика, кликтаја, звиждука и јечања. Нико не зна да ли је то некакав језик, али био то језик или не, сасвим је довољан да се човек најежи кад га чује.
Нико од њих није носио никакву одећу, али они нису животиње. Сваки носи опасач одакле висе грубо начињене врећице у којима они носе своје ствари.
Заплет је такође релативно једноставан - равнице у којима живи сурово ратничко племе Алтаја пресушиле су, и њихов вођа а наш главни јунак Вулфгар тражи начин да се избори са опасним краљицама близнакињама, локалним ратним вођама и другим фракцијама да би избавио свој народ. Занимљиво је да је Џордан неочекивано убацио и елементе портал фантазије (или исекаи-ја) у ову смешу, и јунакиња кључна за расплет судбинске приче студенткиња је историје која је стицајем околности у ову крваву збрку доспела из света који сумњиво личи на наш. Идеја луталица које се повремено појављују из других светова је прилично занимљива, и штета је што Џордан не посвећује више пажње девојци која доживљава непрекидне (и често насилне) културне шокове.
Осим што је у питању питка, занатски прихватљиво написана жанровска књига која обилује акцијом (ако већ не и неким дубљим идејама и карактеризацијом ликова), „Алтајски ратник“ може бити занимљив фановима Џордановог много познатијег „Точка времена“ јер пружа увиде у заметке идеја које ће аутор коначно разрадити и остварити у својој познатој саги.
Настасја Писарев
