Готово лаконским стилом, у пуном сажетку, писац нам сферично разјашњава и расветљава ликове којима је богатио ризницу светске књиге. Иследно описујући душевно потресне тренутке којима је бивао окружен задирао је својим креативним привиђењем и сновима до саме кривице која је и из подсвести нагризала њихове животе.
„Није ствар у вестима, него у задовољству када их човек слуша“, писао је Достојевски задирући у саму суштину гласине истовремено расветљавајући занос и револт у тренуту примљеног гласа. Узмимо, примера ради, чињеницу којом је људско биће и данас заокупљено: „Сваки човек трчи скандалу, то је нека људска особина“, наравно, иде уз опаску, само да ја нисам окосница тога скандала над којим ликујем и над чијим се пикантеријама наслађујем. Даље задирање у тој и таквој особини разоткрива и настајање могућне приче.
Достојевски је бивао у пуном презенту стварања дубоко зароњен у стварност коју је и сам живео. Он сведочи дело књижевног сабрата из Енглеске овако: „Дикенс никада није видео Пиквика сопственим очима, него је уочио само у разноврсности оне стварности коју је посматрао, и тако је створио лик и представио нам га као резултат својих посматрања.“ Стварност је сама по себи жестока и фантастична фасцинација, заводљиво опасна, креативцу је ту само душевно око микроскоп од хасне. У датом рефлексу посматрања случај уме да блесне, на први поглед да ти се учини и безначајним та, рецимо, појава; и ако дубље зарониш, у том блеску ћеш сагледати нешто наочито што задире у само језгро проблема које је кадро усталасати и јавно мњење и самога појединца. Чији је злочинац слуга у потезању револверског ороза? Уосталом, ко потеже реквизиту којом се злочин чини и који је то амбијент јавног мњења у том догађању? Раскољников је написно укњижен у Русији, али то не значи да одговорно није присутан у Америци или Кини, па и међу нама.
Узмите било које новине, ослухните радио, немојте заобићи ни телевизијски екран и биће вам јасно колико је Достојевски неумољиво у праву: „Лаж прихваћена као истина увек има опасан изглед.“
Познато је да се Достојевски упуштао у подуже разговоре са просјацима и уличарима, он је и међу пробисветима трагао за људским лицем и често пута би се у разговору заиграо са децом. Радознало упитно је залазио у запуштене кутке предграђа Санкт Петербурга. Умео је живети невољу од које никада није зазирао, та она је и у његовој сенци била густа као катран. „Волим, ходајући улицама, да гледам непознате пролазнике, - писао је - да проучавам њихова лица и одгонетам: ко су они, како живе, чиме се баве и шта их посебно у том тренутку занима?“ То и јесте важна ставка у занату која се зове прозни писац. Јасно је као дан: „Само генијалан писац и снажан таленат успева да прикаже тип на савремен начин и да га понуди својевремено; они обични писци следе га, мање или више ропски, радећи по готовим шаблонима.“ Његова књижевна рецептура је неумољиво прецизна и захтева темељне радне сате над хартијом, над сваком модрицом исписане речи, а ваљан је рецепт шта и како зашарати рукописно у књижевној критици.
„Познато је да половина туге отпада ако само пронађеш некога ко је за то крив пред тобом, а још мучније ако никако не нађеш никога.“ Луцидан писац по Достојевском не лови бележницом типичне речи везане уз професију (трговац, лекар, глумац, пекар), него осматра гесте у чињењу, лови похоту ока, гласове у изговору, одевне предмете...
Достојевски је узорно ишчитавао Јеванђеља (Новога завјета). О тој светој књизи сведочи и ова истина: „Четири године је лежала та књига под мојим јастуком, на робији. Читао сам је с времена на време, читао сам је и другима. На њој сам једног робијаша научио читању“. У животним расправама са самим собом, а жешћих расправа од таквих нема, ослањао се на умне опажаје и опоруке апостола Павла. Изречене мисли овога апостола важиле су му као исходишта, поуздани ослонац, сопствених промишљања. До задњег животног трена захтевно је био окренут ишчитавању Јеванђеља. Јасно је телеграфисао пером: „Проглашавајући човека одговорним, хришћанство му тиме признаје слободу“, али то признање (није здраво за готово), следи тек онога тренутка када делом показујеш шта чиниш спрам ближњих у тој слободи коју живиш, признање није олако дато баш том и таквом, условно, одговорном човеку.
И коначно, упозорава Достојевски, марне читаче историје и оне национално бахате и заборавне: „Човек идеје и самосталне науке, активан човек ствара се само у току дуготрајног самосталног живота нације, кроз њен вековни мукотрпни рад – речју, њега ствара укупни историјски живот земље.“ Стоји марно упозорење великог писца, да се узмеш на ум над минулим временима, да не упадаш у вртлоге уцена, глупости и насиља, да бдиш над књигом и свеукупном мајсторијом и науком која остварује прозорско окно у Свет загледано неимарским оком и микроскопом софистициране минутаже стварног и могућног зарад доброг и племенитог у трајању.
Милутин Ж. Павлов
