Али ово није прича само о једној тачки на мапи некадашњег Османлијског царста или пак савременог Истанбула… Ово је прича о томе како су Капали чаршији удахнули душу – људи и њихове приче, језик, мит и историја, љубав и пријатељство, традиција која се попут незагаситог пламена преносила генерацијама уназад и све оно што су највиши домети људског духа доносили на ове просторе.
- Историјски велики базар Истанбула, наиме Капали чаршија, добро је познат широм света, али Капали чаршија о којој се говори у роману није она коју познајемо. То је „моја“ Капали чаршија, и ваша, и читалаца. Желео сам да одразим значење базара које се разликује од особе до особе, а не информације о Капали чаршији које већ можемо пронаћи на Гуглу. Дакле, створио сам сопствене ликове чије приче почињу или у Италији, или у Македонији, или у Ирану, или у разним деловима Анадолије и који имају своје личне приче. Зато роман можемо назвати бајком за одрасле с личним причама, али не и званичном историјом – каже Фуат Севимај. - Уз то, желео сам да подсетим читаоце на важност окружења, било којег места у нашем животу за све нас. Разликују нас неке политичке или економске моћи, тако што нам говоре о некој етничкој припадности, половима, социјалном статусу, религији и тако даље. Са друге стране, та окружења су места на којима се окупљамо, делимо своје вредности и имамо прилику да размењујемо своја осећања и размишљања, без обзира на наше разлике. Молимо вас да никада не заборавите, ауторитарни владари не желе да се негде окупљамо. Више би волели да никада не разговарамо, да радимо по цели дан и плаћамо дугове по кредитима. Међутим, ми се људи окупљамо по базарима, пабовима, кафићима, улицама. На тим местима осећамо своју слободу.
Која је историјска позадина вашег романа “Капали чаршија“?
- Почиње непосредно пре изградње чаршије, отприлике 1460-их, преносом мермера из каменолома који би се користио у чаршији. Јер када намеравамо да одемо на јавно место, прича започиње код нас, а не на том месту. Онда у сваком поглављу упознајемо различите људе, каменоресце, архитекте, физикалце, занатлије, трговце и тако даље, са њиховим личним причама. И на крају, базар их тера да се окупе са својим различитим личностима. Желео бих да напоменем да је “Капали чаршија” роман у којем се догађаји одвијају у историји, али никада није историјски роман. Можда то можемо назвати романом у којем се време, места и људи мешају једни у друге.
Шта је константно у овом роману, шта је увијек остало исто, а шта се мења с временом?
- Душа чаршије коју можемо осетити кроз „Пир“ (духовну линију) романа је константна. Кад закорачите у чаршију, кад год и одакле год дошли, осетите ону душу која своју снагу црпи из дубоке историје и антике. С друге стране, ликови романа и њихове приче мењају се када су условљени Капали чаршијом.
У једном делу књиге спомињете великог везира Рустем-пашу када кажете да је увео обичај примања мита?
- То није нешто специфично за самог Рустем-пашу. Званична историја нам казује о моћи неких мушкараца, али ја сам много концентрисанији на обичне људе и на то како су ти снажни мушкарци добили моћ искориштавањем живота тих обичних људи или примањем мита.
Када читамо званичну историју у турским књигама, Рустем-паша је велики везир, међутим када је реч о истини живота, он је човек који је окупио децу са целог Балкана да би утврдио ту моћ. Његова моћ није нешто чиме се може поносити, али туга коју је у историји изазвао за родитеље те младости је нешто чега се треба стидети. Па, има ли нешто због чега би га требало волети? Или, да ли би требало да волимо било којег другог историјског или одлучујућег владара само зато што је створио велику силу? Не! Никад.
Можемо ли читати ваш роман као књигу о променама, али и о трајању?
- Верујем у сталну промјену док се чини да је свака промена у нашем животу стална. Исто то можемо споменути и за Капали чаршију. Стоји тамо шест векова, али људи, приче, добра, светлост, боје и све се у њој мења. Морамо имати на уму да смо лично сви вредни само ако не заборавимо да смо део великог друштва. Можемо се променити с временом, али друштво мора мировати како би делило добру вољу.
Још једна ствар коју сам хтео нагласити романом “Капали чаршија” била је та; заборави на ствари које ти говори званична историја. Имамо своје животе - и животе људи које сусрећемо на улицама - о којима морамо размишљати. Морамо моћи сањати о будућности попут Бабе Иљаса из романа. Морамо бити довољно храбри да се заљубимо попут Латифе из романа. У случају да морамо бити бунтовни попут Мирзе или не чинити добро попут Фредерика ако то желимо, не обраћајући пуно пажње на то што људи кажу. И никада не смемо заборавити да су наше личности драгоцене само ако нађемо место у друштву и када покушавамо да разумемо друге људе.
Вујица Огњеновић
- Заправо, осим што сам писац, преводилац и добар читалац, себе волим да назовем и „добровољцем књижевности“. Осећам историју човечанства у целини и волим да лутам кроз векове. Уживам да окупљам људе различитих времена. У мом последњем роману “Ваша истинита лаж Џејмс Џојсе”, велики ирски писац појавио се 2013. године у Истанбулу и уживао у граду са својим преводиоцем. Разговарају о његовим романима, он покушава да разумије наше вријеме, заљуби се, оде у турско купатило, пије ракију и очајно пева своје песме и тако даље. Мислим да волим да комбинујем прошлост и садашњост. И сигурно, увек сам повезан са животима, тугом, срећом и сновима обичних људи. Читаоци “Капали чаршије” памтили би да се у роману појављује Султан Мехмет Освајач Истанбула, али његова појава је много мања од уобичајених ликова чаршије. Волим људе на улици, а не оне на њиховим престољима или са вештачким фантастичним животима.
