Пет година после великог успеха романа “Велики рат” (Нинова награда и Награда “Меша Селимовић”) са готово безброј главних јунака, овај писац “обрће ћурук” и у фокус ставља позамашну приповест са (само) једним баш главним јунаком. Наравно, Гаталица, маштовити практичар, не напушта основе своје приповедачке стратегије: спашавање Приче повремено изгубљене током теоријских превирања многих књижевника кој су се окушали у овој форми током 20. и 21. века...
Последњи аргонаут и стари мотив потраге за златним руном: с једне стране потрага јунака за “тек мало, сасвим мало среће”. С друге, ваша потрага за читаоцима?
- Мој нови роман је идеалистичко штиво. Шта ће то данас, неко ће казати, када живимо у сасвим практичном свету, где смо се као непотребног габарита лишили сваког размишљања типа шта ће бити после нас и шта је било пре нас? Ипак, мислим да није тако. Сви трагају за то ”мало среће”, а овај роман нуди им управо то. Последњи аргонаут није само митско име за роман, то заправо јесте надимак главног јунака, који губи свако сећање на свој живот, и као празна таблица упућује се у ризична и опасна путовања, да би нашао своје златно руно, то јест праву животну срећу.
Стотинак милијарди приватних прича (судбина): може ли све то стати у једну књигу, ма колико замашна она била?
- Шта заправо схвата јунак моје књиге? Да нас као људе одређују само она сећања која су емотивно обојена, односно она уз које везујемо нашу личну судбину. Садашњост је само трен који се стално креће, будућност нам је несазнајна – као људе одређује нас само наша емотивна прошлост. Када губи сећање на то ко су му родитељи, да ли је једна Сања у његовом телефонском именику његова сестра или случајна пролазница, Константин Кон схвата да више нема ни њега. Остало му је у сећању све што је записано, па тако по учесталости имена Кон схвата да је то он и да је написао некакве књиге, али ко је заправо? Он то не зна. Стога се упушта у ризичну борбу да уз помоћ лекара једне опскурне клинике врати оно што је његово. Доктори-експериментатори на крају успевају да му врате његово сећање, али у том часу Кон умире и схвата да се тачна мапа личних сећања чува на једном месту. Ту су сва његова сећања, али и тачно упамћене емотивне чињенице свих сто седам и по милијарди људи колико се претпоставља да је живело од древног града Ур до данас. Замислите његово изненађење кад схвати да се придружио том свепамћењу или панмеморијуму.
Излазак из сенке „Великог рата”
Још траје рецепција романа „Велики рат“. Како се излази из сенке књиге о којој су причали готово сви који у Србији читају?
- Након четири године завршио сам писање романа који је мој први велики роман након „Великог рата“. Одиста многи питали су ме да ли бих наставио „Велики рат“, са јунацима који су преживели. Било је и амбициозних предлога да наставим роман и с умрлим јунацима у некој заумној равни. Све те предлоге морао сам, нажалост, да одбијем. Да би се изашло из сенке романа о којем причају многи, треба сести и написати сасвим друкчији роман. Уместо много карактера, овде се све ломи око једног хероја, насупрот историјској теми, сада је интрига у једној научној загонетки: шта раде беле глијалне ћелије у нашем мозгу, којих има 90% а до пре само мало више од пола века мислило се да не раде ништа. Данас се зна да једна с другом комуницирају, али шта саопштавају, то још не зна наука. Ово је згодно место да почне роман.
Када кажете да је роман “луксузан”, одмах помислимо на романе-идеје-пројекте Умберта Ека?
- Па, хвала за то поређење. Да, мислим управо на то, али и на још нешто, што можда код Ека није у свим књигама доведено до потпуне остварености. Ја, наиме, верујем да роман мора бити 100% забаван и у исто време 100% филозофски. Рачунам да свако треба да буде мој сабеседник-филозоф ако то може и жели, али да радњу може прочитати и мало начитаније дете у основној школи, зато што се у њеном средишту налази авантура. Није то увек лако остварити. Постоји једна предрасуда писаца да се не може ”мислити” кроз радњу или заплет у роману. Верујем да то дубоко није тачно, и да роман не воли ”трактате” које изговарају његови јунаци или наратор, и штавише да је то супротно ткиву романа. У овој књизи направио сам тако необичну радњу да она заиста иде диктатом људске кинетике: сплетом љубави, мржње и амбиција, али и диктатом промишљања.
Јунак ослобођен сећања: ослобођен предрасуда и стереотипа, ослобођен добре, али и лоше карме; згодна прилика за ново рођење, нови живот – још једна шанса која се, рекао бих, у реалности ником не пружа. Или се варам?
- Управо тако. Роман мора бити већи од живота, не само зато што он није пука преслика стварности, већ стога што је он ”у радњу и карактере” обучена идеја. Можда би добар наслов за роман ”Последњи аргонаут” био и ”Нови живот”, али тај наслов Данте је 1295. године већ ”потрошио”. Но, како било, није потрошио идеју да јунак доспева до дна свог живота и одатле се успиње градећи нови живот, па и битисање након смрти. Занимљиво је колико се идеје заправо не могу потрошити и колико једна, ево стара, замисао о невероватној изградњи хероја може добити ново опредмећење у роману о јунаку који је по свему савремен и чије се путешествије завршава тренутком садашњим: односно с јуном 2018. године. Зашто овакав јунак данас? Не само стога што ће он дотаћи осећања многих, већ стога што свим читаоцима желим да пошаљем поруку да размишљање о нечем вишем и већем од нас и даље има смисла и да ће увек имати смисла, ма какав век да живимо, јер је уграђено у најдубљи слој нашег битисања и људства уопште.
Ђорђе Писарев
