Харуки Мураками: Безбојни Цукуру Тазаки и његове године ходочашћа

После сексуалног скандала који је изазвао муж једне од чланица жирија за избор Нобелове награде за књижевност, награда ове године није ни додељена. (А жири се није много прославио ни претпрошли пут, када ју је доделио Бобу Дилану који признање очигледно није доживео као претерану част.)
murakami knjiga
Фото: Ilustracija

Због тог је један део чланова жирија организовао доделу алтернативне Нобелове награде, за коју су номиновали Харукија Муракамија. Јапански писац се на номинацији захвалио, а затим ју је учтиво одбио. Муракамијев поступак је, наравно, сасвим логичан. Ма колико Нобелова награда досад била бескрајно укаљана ружним политиканством, скандалима и многим спектакуларно лошим изборима, ипак је успела да сачува неку врсту сјаја заиста свеопштег признања – на свету вероватно не постоји човек који није чуо за њу, и имена писаца који су је добили често остају убројана у светске класике.

Мураками ће бити убројан у светске класике примио ту награду или не, мада с правом очигледно жели (и очекује) да је добије, чим је одбио алтернативног Нобела. “Безбојни Цукуру Тазаки и његове године ходочашћа” је само још једна у сјајном низу његових необичних прича са магичном атмосфером, писана лаким стилом који неосетно тоне у метафизику.


Цитат

Мидорикава је безвољно одмахнуо главом: “Да, таленат понекад заиста јесте дивна ствар. Изгледа лепо, привлачи пажњу, а ако све иде како треба, може и да се уновчи. И жене се лепе на њега. Вероватно је боље имати га него га немати. Само, знаш, Хаида, таленат је нешто што први пут испољава своја својства ослањајући се на чврст центар у телу и у свести. Ако ти неки шраф у глави испадне, или ти се негде неки спој у телу откачи, тај центар ишчезне попут јутарње росе. Рецимо, довољно је да те заболи кутњак, или да ти се раме гадно укочи и већ не можеш нормално да свираш клавир. Заиста је тако. Мени се то стварно дешавало. Само због једног кварно зуба, једног укоченог рамена, сва та лепота визије и звука само је отишла у ништавило. Људско тело је крхко. Сачињено је као један сложени систем кога често може да оштети нешто сасвим тривијално. А кад се оно једном оштети, у великом броју случајева, тешко се поправи.


Главни лик Цукуру Тазаки живи у Токију и прави железничке станице које су му биле опсесија читавог живота. Као младић, док је још био гимназијалац у Нагоји, припадао је друштву од петоро младих који су у својој групи успели да успоставе “савршени склад” због ког тај период живота памте као време непомућене среће. Ипак, у једном тренутку, на почетку факултета, Цукуру без икаквог објашњења, бива избачен из групе. Свако од њих, сем Цукуруа, имао је по свом презимену надимак по некој од боја -  Црвени, Плави, Бела и Црна. У овом знамењу боја главни лик касније тражи узроке своје животне улоге безбојног аутсајдера, док на вишем нивоу, симболика боја још тешње увезује главне теме романа. 

Више пута наглашавана реченица, да се на кутију сећања поклопац можда може спустити али да се историја не може избрисати, показује се као фундаментално тачна, и у својим раним тридесетим, на наговор девојке у коју почиње да се заљубљује, Цукуру одлучује да посети сваког од својих пријатеља из младости и открије због чега су га напустили. Кроз овај заплет, теме сећања, идентитета и међуљудских односа појављују се као окоснице романа у којем, нетипично за Муракамија, уопште нема елемената фантастике, али има, као и увек, много списатељске магије.

Настасја Писарев

Преводилац: Наташа Томић

Издавач: Геопоетика, 2014.

EUR/RSD 117.4849
Најновије вести