Како се наводи, ауторка се хвата у коштац с горућим темама савремене стварности, нарочито овде на Балкану, где се историја непрекидно понавља. Њени јунаци и јунакиње су жене без партнера, деце или плана, кепеци, терминално болесни, проститутке, тиндераши, хомосексуалци, професори и таксисти. Социјални контекст не дозвољава им да се остваре, али их спутавају и ограничења која им намеће њихова сопствена психологија.
Овако постављена поетика Фибоначијевог низа заправо је суштински модернистичка, ако хоћете чеховљевска или, како нам у аутоироничном одмаку каже нараторка приче “Њујоршка бајка”, карверовска. Прича се не догађа у самом наративу, она се дешава у нама, те је стога идентификацијски процес кудикамо интензивнији. - записао је о књизи Владимир Арсенић.
Јасна Димитријевић (Неготин, 1979) редовна је сарадница часописа “Лицеулице”. Пише кратку прозу и рецензије. Објавила је збирку прича “Препознавања” (2015). Ради у књижари.
С “кривог” на “прави” пут
Први пут на нашем језику објављена је књига знаменитог филозофа Феликса Гатарија коју није писао са колегом Жилом Делезом. Група за концептуалне политике из Новог Сада је издавач, а књига се зове “Схизоаналитичке картографије” (1989).
У овом делу, како је наведено у вести, оцртана је једна од три области којима се Гатари бавио. Схизоанализа није покушај да се заснива нека посебна наука, нити је то метода, како спознајна, тако ни психијатријска, а посебно није критика ако се ова схвата као покушај да се посрнуле хуманистичке дисциплине изводе са претпостављеног кривог пута на неки увек и обавезно прави пут. Схизоанализа је инструмент за нешто на чему радимо када се питамо о странпутицама субјективизације.
Већ више од десет година се трудим да извучем оно што још може стајати усправно на развалинама психоанализе, оно што заслужује да се она поново промисли на основу неких других теоријских темеља – који су, ако је могуће, мање редукционистички од теоријских темеља фројдоваца и лакановаца. Стало ми је да од самог почетка прецизирам да тај подухват – који сам назвао схизоанализом – никада нисам појмио као у себе затворену специјалност, која би била позвана да се сврста у редове подручја са префиксом пси. Његове би амбиције, по мом мишљењу, морале да буду скромније и веће...” - цитат је из књиге.
Вишеструка комуникација
Банатски културни центар у едицији намењеној књижевности за децу објавио је књигу Душана Радака “Суперпиталице”, с илустрацијама Настасје Писарев. У питању су питалице које је Радак почео да пише за часопис “Мали Невен” и оне су од самог почетка наилазиле на невероватан одзив најмлађих читалаца. Како у рецензији наводи др Драгана В. Тодоресков, Радак се у најлепшем маниру наших писаца за децу, почевши од Змаја, па надаље, обраћа деци, али не питајући, и не одговарајући у исто време. Он им не нуди готов „производ – књигу“, већ комуникацију, и то вишестрану: са писцем, књигом (писање одговора), међусобну (надметање) као и са са васпитачем или родитељима. Осим изузетно виспрених, духовитих, “топлих“ питања која наравно траже исте такве одговоре, ова књига, како указије Драгана В. Тодоресков има много већу интеракцију са читаоцима од осталих, везује их са симпатичним ликовима, ситуацијама, појавама које се налазе у питањима и одговорима, али тражи и активно учешће деце: здраво, рекло би се спортско надметање, брзо промишљање, дружење. Захваљујући разноврсности питања и њиховој „дозираној“ тежини “Суперпиталице” су за децу различитих узраста. Душан Радак (Кикинда, 1955) пише поезију, сценарија, музику и текстове за децу и одрасле.
И. Б. - Н. П.
