Жири у саставу Зоран Ђерић (председник), Зденка Валент Белић и Владимир Гвозден (чланови) одлуку је донео једногласно.
У ужем избору су се нашле књиге:
1. Сава Дамјанов, Историја као апокриф (роман и приче), Агора, Зрењанин/Нови Сад 2021.
2. Миомир Петровић, Средишња историја (роман), Лагуна, Београд 2021.
3. Љубица Арсић, Прочитано са усана (приче), Лагуна, Београд 2020.
"Без обзира на наслов, "Историја као апокриф", није реч о историјској књизи, нити о научној литератури. Ближа одредница: роман-лакрдија, иде у прилог жанру који би се, поједностављено говорећи, могао описати као пародијски. Историјске личности у неисторијским ситуацијама. Циркус Историје није заобишао ни наше савременике, познате личности. Али већ у наслову је наглашено да је ова историја апокрифна, дакле, неканонска, непризната, а, најверовантије, и лажна. У сваком случају „духовита и смела, фантазмагорична и иронична, језички ласцивна књига – књига која покушава бити изван и изнад свих табуа“.
Подвуцимо још једну квалификацију ове књиге – еротска, што ће се некоме учинити благо речено. Ипак – еротска, а не порнографска литература. Иако је овај префикс, „порно“, у наслову Порно-литургија Архиепископа Саве, изазвао много забуне, па и отпора, при читању ове књиге. Због отворености, вокабулара, „финијим“ читаоцима може се ово учинити као скаредно. Без обзира на васпитање, меру укуса и – наведеног већ – стида, не смемо сметнути с ума да је проза Саве Дамјанова, пре свега пародија, па онда и травестија у сваком смислу", наводи се у образложењу жирија.
Сава Дамјанов је један од најистакнутијих савремених српских прозних писаца, стручњак за српску фантастичку књижевност, као и српску књижевност XVIII и XIX века.
Рођен је 1956. године у Новом Саду, где се и школовао. Дипломирао је на Филозофском факултету (1980. године, група за југословенске књижевности и српскохрватски језик), магистрирао (1986) и докторирао (1996) на истом факултету (ментор му је био академик Милорад Павић).
Пише прозу, књижевнокритичке и књижевноисторијске радове. Његова научна истраживања усмерена су пре свега ка фантастичкој књижевности, еротским и језичко-експерименталним слојевима у српској традицији, теорији рецепције, постмодернизму, као и ка компаративистици. Приређивао је за штампу текстове српских писаца 18, 19. и 20. века. Током деведесетих година уређивао је часопис за светску књижевност «Писмо» и «Свети Дунав» - магазин посвећен средњоевропској култури. Уређивао је «Библиотеку српске фантастике» (ИЦ „Соларис“) и едицију «Новосадски манускрипт» (издавач Градска библиотека Новог Сада), које је покренуо и конципирао. Неколико година био је члан уредништва антологијске библиотеке „Десет векова српске књижевности“ (чији је један од утемељивача) код Издавачког центра Матице српске; члан жирија Бранкове награде Матице српске био је од 1987. до 2004 (и његов председник од 1992. године).
Оснивач је међународног књижевног фестивала „Прозефест“ (у Новом Саду, 2007.године) и награде „Милован Видаковић“ (2008) која се на њему додељује за животно дело. Био је председник Управног одбора Градске библиотеке у Новом Саду (2005-2008), члан Управног одбора Српског књижевног друштва (2010-2012) и члан Управног одбора Матице српске (2008-2015), а председник Управног одбора Стеријиног позорја 2012-2017. Био је председник је и један од оснивача Друштва новосадских књижевника (ДНК).
Поред бројних текстова у домаћој и страној периодици, објавио је следеће књиге: Истраживање Савршенства (роман), Београд 1983; Граждански еротикон (антологија), Ниш 1987; Корени модерне српске фантастике (студија), Нови Сад 1988; Колачи, Обмане, Нонсенси (приче), Београд 1989; Шта то беше млада српска проза? (есеји и критике), Београд 1990; Причке (проза), Београд 1994; Нова (постмодерна) српска фантастика (антологија), Београд 1994; Кодер: историја једне рецепције (студија), Београд 1997; Повести различне: лирске, епске, но највише неизрециве (приче), Нови Сад 1997; Глосолалија (изабране и нове приче), Нови Сад 2001; Ново читање традиције (књижевноисторијски огледи), Нови Сад 2002.; Нови Сад-земљи рај (хрестоматија, у коауторству са Л. Мустеданагић ),Панчево 2003; Нови Сад-земљи рај I-II (хрестоматија, у коауторству са Л. Мустеданагић), Панчево 2004; Антологија сербској постмодерној фантастики (на украјинском), Лавов, 2004, Постмодерна српска фантастика (антологија), Нови Сад 2004:Граждански еротикон (антологија-друго, допуњено и илустровано издање), Нови Сад 2005; Ремек-делца (приче), Београд 2005, Ерос и По(р)нос (есеји, прикази, мистификације), Београд 2006, Историја као апокриф (роман), Нови Сад 2008, Апокрифна историја српске (пост)модерне (есеји), Београд 2008, Порно-литургија Архиепископа Саве (приче), Нови Сад-Зрењанин 2010, Итика Јерополитика@ВУК (роман), Нови Сад 2014, Also sprach Damjanov (изабрани интервјуи и коментари) Зрењанин 2019.
Текстови Саве Дамјанова су превођени на енглески, француски, немачки, руски, пољски, чешки, мађарски, словачки, русински, украјински, бугарски, словеначки и македонски језик. Заступљен је у антологијама савремене српске прозе. Учесник је многих међународних књижевних и научних симпозијума у земљи и иностранству.
За своја књижевна и књижевноисторијска дела до сада је примио «Бранкову награду», награду «Захарије Орфелин», Награду СИЗ-а културе Војводине за оригинални домет у књижевној историографији, Награду за најбољу прозну књигу године (1994) Друштва књижевника Војводине, те награде «Лаза Костић», „Госпођин вир“, „Сретен Марић“, „Тодор Манојловић“ , „Арт анима“ и “Теодор Павловић“.
Његова "Антологија српске постмодерне фантастике" проглашена је 2004. године за најбољу страну књигу у Украјини.
