А у људској природи је да се бори, да за немогуће ствари нађе решење и да направи следећи корак. Шта нам друго преостаје?
Што се тиче сајмова књига, они су или отказани, или се попут оног у Франкфурту, одржавали у виртуелном формату, што му више дође као привид него као стварност. А у стварности Србије, велика и тешко надокадива штета, како за читаоце и издаваче, тако и за саму егзистенцију књиге на једном малом језику и маленом тржишту, било је неодржавање Београдског сајма књига. Колико су спонтани лични контакти и интеракције са сајмова незамењиви, лично сам осетио у новембру, у Шаржи, усред Уједињених Арапских Емирата, док сам ходао тамошњим сајмом књига, јединим светским који је и одржан уживо под геслом „Свет чита из Шарже“. Поштујући све епидемиолошке мере, показали су да се сајам књига ипак може одржати и да то није само одржавање ватре смисла, већ и конкретан посао. Велики број колега из Америке и Европе није дошао, осим неколико њих у хибридном формату, читај, на екрану уз помоћ Скајпа, но арапски и индијски издавачи су били физички ту, на својим штандовима. Када смо већ код штандова са новим књигама, којих није било у Београду, “Агора” је попут других српских издавача, преселила један део својих активности у виртуалан свет. Осим промоција, и продаја књига све више се сели на мрежу. Уместо књижара, сада профитирају Гугл и Фејсбук, као оглашивачи, а и бројне курирске службе, које се старају да већ следећег дана имате у руци оно што оно што сте данас гледали и наручивали у интернет књижари.
Када одете на страницу www.agoraknjige.rs откривате да ствари и нису тако страшне као што изгледају на први поглед. “Агора” је, упркос свему, ове године објавила око 30 посто више књига од свог уобичајеног годишњег просека - чак четрдесетак! Књиге су дакле , и даље, оно од чега се не одустаје! Уместо Београдског сајма књига, повели смо инетрнет акцију „Сајам је вирзуалан, али књиге су стварне!“ и представили нова издања. Овде ћемо поменути наравно само нека, а читаоцима остављамо забаву даљих истраживања. Библиотека „Агора”, у којој објављујемо висококвалитетну преведену прозу, и ове године постала је богатија за још десетак књига. Рецимо, збирка прича “Брак златних рибица”, мексичке ауторке Гвадалупе Нетел која се насрпском језику појавила током 2020. године (у преводу Ане Марковић), добила је најпрестижнију награду за кратку прозу – “Рибера дел Дуеро” и до сада је преведена на чак 17 светских језика. У питању је необична тематска збирка, заснована на аналогијама и контрастима између људи и животиња.
Оно што свакако обележава 2020. годину јесте и објављивање вредних остварења из домена немачке књижевности и филозофије, међу којима је и књига есеја “Campo Santo” В. А. Зебалда (коиздавачки пројекат са КЦНС-а у преводу Сање Карановић), која се појавила 15. марта, управо у време почетка корона кризе. У овој тестаментарној збирци од шеснаест есеја присутне су све његове препознатљиве теме – моћ сећања и личне историје, везе између слика у уметности и живота, присуство духова у местима и предметима. „Campo Santo“ је сањарија о смрти, која полази од нечитких натписа, величине и украса надгробних споменика и развија се све до крвљу натопљене легенде о Светом Јулијану.
Уместо класичних књижевних промоција пред неколико десетина људи, ове године смо научили да организујемо „live streaming “ и „Youtube “ промоције.
Промоцију награђене књиге „Значење yокера“ нашег и светског писца Владимира Пиштала, на новосадском Рибарском острву пратило је неколико хиљада људи, који тешко да би се у стварности скупили тамо у том броју. А затим је исти аутор, чији је роман „Тесла, портрет међу маскама“ велики хит у Турској, учествовао преко Скајпа на истамбулском књижевном фестивалу пред више од 15 хиљада „виртуалних“ гледалаца. Ми смо, пак, у овиру фестивала “Перпетуум мобиле“ Друштва новосадских књижевника имали управо пред Нову годину промоцију нових књига најмлађих аутора Далибора Томасовића „Међупросторје“ и Милоша Лучића „Лаб текста“, такође пред публиком која броји више од хиљаду људи.
А пред крај године, обрадовало нас је “Време чаробњака”, капитална књига филозофске прозе Волфрама Ајленбергера (у преводу Саше Радојчића) која је за кратко време од две године постала бестселер у Немачкој, а затим преведена на више од 20 светских језика. Књига која оживљава период између 1919. и 1929. као епоху неуспоредиве интелектуалне креативности у којој су се први пут јавиле мисли оних филозофа без којих би данашња филозофска мисао била сасвим другачија – Л. Вигтенштајна, В. Бењамина, М. Хајдегера и Е. Касирера.
Вишегодишње објављивање остварења савремене турске и арапске књижевности “Агора” је наставила и ове године обогаћујући своју библиотеку новим делима високих литерарних вредности. Након романа “Још“ Хакана Гундаја (добитник престижне књижевне награде „Фемина“ у Француској), који проблематизује избегличку кризу у Европи, Азији и на Блиском истоку, ове године се појавила очаравајућа приповест о Капали чаршији, једној од најзначајнијих локација у Истанбулу. Роман “Капали чаршија” Фуата Севимаја (такође у преводу Весна Газдић) није прича само о једној тачки на мапи некадашњег Османлијског царства или пак савременог Истанбула... Ово је прича о томе како су Капали чаршији удахнули душу – људи и њихове приче, језик, мит и историја, љубав и пријатељство, традиција која се попут незагаситог пламена преносила генерацијама уназад и све оно што су највиши домети људског духа доносили на ове просторе. И ауторку Шебнем Ишигузел упознајемо као један од значајнијих гласова савремене турске књижевности, а пред читаоцима је роман “Девојка на дрвету” (и овој роман је превела Весна Газдић) који сасвим сигурно потврђује њено приповедачко умеће и аутентичност на светској књижевној мапи. Главна протагонисткиња романа, тинејyерка смештена у напуштеном родином гнезду, преко прича о људима из своје околине открива разлоге који су је нагнали да се одрекне живота на земљи.
А с друге стране Средоземља, из Египта, стиже нам нови глас из савремене арапске књижевности, роман “Химна мира” Ахмеда Абдулмагида (у преводу Ене Павловић). Абдулмагид египатски је прозни писац који је врло брзо освојио читалачку публику и један је од најчитанијих у Египту и целом арапском свету. У роману “Химна мира” среће се и бајковити Шехерезадин оквир и ланац приповести који снажи потребу за причањем прича (писањем), као одбрану од смрти и таме, сусрећемо Булгаковљеву технику романа у роману, као и понешто од Хесеовог лутајућег Сидарте, али осећамо и Борхесову пешчану књигу која открива да смо ми и сами ништа више до приче и да је граница између фикције и стварности много тања но што би се на први поглед могло рећи.
Да је „Горина короне“, можда била и „Година читања“, говори нам и анкета рађена у Израелу, која каже да је у 2020. години пандемија КОВИД-19 довела је до тога да је 35% прочитало више, а 14% људи пријавило је да читају знатно више него до сада. У једном оваквом слалом прелазу кроз годину короне немеогуће је, наравно, осветлити сваку од књига којима смо се бавили, али када је реч о домаћим ауторима, из наше библиотеке „Календар“, тешко је не споменути да је година почела дефинитивним издањем “Малог еротског речника српског језика” Јовице Аћина збирке прича у којој се „поетичке коцкице” склапају изнова откривајући вишегодишње стваралачко умеће овог постмодерног аутора. Приповедање са елементима фантастике, у богатом спектру од особеног хумора, оплемењеног сатиричким духом, до драматичне модулације!
Изразито метапрозног импулса и у живом интертекстуалном дијалогу са добропознатим именима светске књижевности – Толкином, С. Кингом, Муракамијем, Дикенсом, Твеном, Зебалдом, Гејменом, Џ. Остин, А. Кристи, Асимовим, Мелвилом, Лорком, Хајнлајном и др, Ђорђе Писарев отвара врата личној (с времена на време аутоироничној и хуморној) аутопоетичкој визији „сентименталног васпитања јунака романа“. Писарев активира жанровски експеримент са романом о уметнику (künslerroma) и укршта га са сопственим односом према процесу писања, који као резултат читаоцима нуди јасну идеју о моћи књижевности и њеном статусу.
Још један прозни пројекат „мистичних имагинаријума“ Владана Матића “Изгубљени град”, „фантазије на тему Сибира и Средње Азије”, отвара бујни свет симбола, ониричког и фантастичног формирајући наративну спону древног, митског и историјског са садашњим изазовима цивилизације и узбудљивим стазама утопијске/антиутопијске књижевности, водећи интертекстуалне дијалоге са добропознатим гласовима савремене српске литературе, попут Деспотовљеве “Европе број два”, Пекићевог “Новог Јерусалима”, или пак са „Београдском мануфактуром снова“.
Романи “Карантинија 1” и “Карантинија 2” Драгића Илића на начин познат из чувеног Медаковићевог „Ефемериса“ прате судбину породице, која је пре три века избегла са Косова у Врбницу, код Крушевца, а један њен део је продужио даље да лута, па се настанио, преко реке, у Царевини, и на подлози широке мапе времена гради сложену и слојевиту а значењски богату повест у којој се, у преплетима историје судбине и приче, прати ход једне српске породице, цркве и народа.
Посао издавача је да тражи праве рукописе домаћих писаца и већ доказане књиге страних а на нашем језику још невиђених и непрочитаних, и да их објављује и промовише.
Да шири светлост смисленог и лепог усред овог света који је такав какав је. То је мисија издавача, и он је успео ако пре свега - и упркос свему! - ради свој посао. Теже спољашње околности захтевају појачану радну дисциплину, увећану унутрашњу усредсређеност на предмет и циљ посла.
Крај године обележавају књиге прича. Нова књига Милана Мицића “Дуго путовање у Табану” као „црвену нит” нарације бира историју – ту „бол од вишка стварности” – с намером да историјску судбину Срба у Мађарској у вертикали од 15. до краја 20. века представи кроз једанаест стилски и језички богатих приповедачких пасажа који проблематизују људску и колективну самоћу, различитост и потребу опстанка различитости, као и прожимања српског културног кода на његовим северним ободима са мађарским окружењем и културом.
Књига “Час Господњи” која садржи избор из богате новелистике Ђезеа Бордаша, за издање на мађарском језику награђена је признањем „Карољ Сирмаи“. Низ документарних новела, исповести, испричаних биографија, сведока времена који се ређају у једном од поглавља књиге, говоре о томе како је Ђезе Бордаш у ствари писац документарне прозе, писац који са пажњом ослушкује туђи говор, који са интересом прелистава старе новине и старе књиге, који се ослања на памћење других и тако ствара свој особени свет прича и јунака, који су увек препознатљиви и са неколико речи и неколико детаља тачно и живо описани.
Ненад Шапоња, први човек издавачке куће “Агора”
