Лана Басташић на „Софи“ у новосадској књижари „Булевар букс“: Женско искуство као озбиљна тема

- Мени је увек дивно у Новом Саду. Пошто сам Бањалучанка, много ми је лакше било да се привикнем на овај град, него на Београд.
lana bastasic
Фото: Privatna arhiva

А све ово време ми је прошло лудо, јер сам била заточена у Загребу, нисам могла да излазим из земље. Сада као да креће полако нормалан живот, мада ми и то делује можда преоптимистично – уводне су речи Лане Басташић изречене на „Софи“ у књижари „Булевар букс“ у Новом Саду.

Фестивал „Софа“ је ове године био посвећен савременим списатељицама региона, а разговор са Ланом Басташић водила је Милијана Пејаковић, о роману „Ухвати зеца“, који је ушао у најужи избор за НИН-ову, а добио Европску награду за књижевност.

- Недавно сам имала сцену са италијанским издавачем који је хтео да промени наслов. Они иначе воле да мењају наслове. Кад сам их питала који би наслов дали, рекли су „Пријатељице из земље чуда“. Звучало је као цртани са „Никелодеона“. Уз велико поштовање, најелоквентније што сам могла, одбила сам предлог. Рекла сам им да постоји разлог што се књига зове „Ухвати зеца“ и да то није случајно. Хтела сам да се фокусирам на тај мотив, који није само путовање од Мостара до Беча, него и путовање од једног зеца који је кунић, жив, до другог који је мртав, али бесмртан. Диреров зец у музеју. Важно ми је било ухватити нешто што је живо и претворити то у уметност, учинити то бесмртним. То ми је била идеја водиља. Претворити пријатељице у књижевне ликове и, заправо, писати о томе да ли је уопште могуће схватити другу особу – испричала је Лана Басташић.


Клик, клик, бенг

Називајући роман „Ухвати зеца“ Лане Басташић минским пољем шифара, алузија, референци, његово читање откључавање вибрантног, сложеног и динамичног текста у чему много тога зависи од читаоца, Милијана Пејаковић је закључила да у њему свако дугме које кликнеш – ради.

- Не волим да романтизујем писање. Схватам то као озбиљан рад. Идеја да неко седне и попије пола флаше вискија и из њега изађе роман су глупости. На много начина то уопште није занимљив рад. Мода само кад пишете прву руку, може да буде инспиративан. Било ми је веома важно да у њему свако зашто има своје зато. Нисам ни задовољна, још би га „чистила“. Имала сам план и држала сам га се. У једном тренутку су јунакиње кренуле у свом смеру, а ја сам поштовала унутрашњи закон приче, имала идеју где би да дођем и шта ми је центар књиге. Заиста је корисно то све време имати на уму, чак записати на папирић да вам стоји изнад главе, јер би без тога могли написати роман о сто хиљада ствари. Знала сам шта радим, али можда је и зато процес писања трајао четири године – открила је свој „тајни рецепт“ ауторка.


Констатујући да је књига „Ухвати зеца“ политички роман и о Балкану, Југославији, модераторка Милијана Пејаковић је упитала ауторку шта је за њу Босна?

- То је било доста важно питање. Кад сам се одселила из Босне, живела сам у Барселони неколико година и пожелела да пишем о тој земљи. Нисам неко ко се бави историјом, географијом, не занимају ме чињенице у том смислу. Занимало ме шта то уопште значи бити из неке земље. Кад те људи питају одакле си, шта значи одговорити. Шта мени то значи и да ли је могуће икад отићи из неке земље. Тада та земља постаје унутрашња, лична географија која често нема везе са стварном. Она је саткана од емоција, сећања, а ти се тога сећаш тако да неке ствари буду веће него што јесу. Хватање тих сећања, покушај да се вратиш и нешто себи објасниш, верујем да постоји у књизи. Надам се да постоји једна Бањалука од пре, из детињства, и једна из мојих тридесетих, у контрастима – одговорила је Лана Басташић, која се одлучила да Босну у свом роману представи кроз један женски лик. - У почетку је то била игра – како би изгледала Босна као књижевни лик. Требала ми је једна жена, можда зато што сам и ја женско, која је неухватљива, која се мења, којој свако даје име које жели, Лела или Лејла, жена која крвари, као жртва, али и као жртва која излази из тога, има свој инат. Замишљала сам како би јој ја ишла на живце - седим у свој соби у Барселони, пишем, а она се тамо пати и трпи. Зато нисам писала из њене перспективе. Лејла је морала да буде особа од крви и меса, са муслиманским именом и презименом, што није моја перспектива, а важно ми је било да пишем као привилегована да причам о њој. Зато је ту та друга жена која говори.

Од улоге наратора, интерпретација, геополитичких димензија, разговор је у једном тренутку прешао на „безбедни терен приче о двема пријатељицама“ за који је модераторка Милијана Пејаковић рекла да „пол одређује тематику“.

- То није био феминизам. Кад сам последњи пут проверавала, романи немају гениталије. Онда кад је књига изашла, схватила сам колико женског искуства нема у књижевности, јер није схваћено као озбиљна књижевна тема. То је књижевна прича, пропуст да једна група људског друштва није присутна у корпусу књижевности. Исто као што многе друге, мањинске групе нису присутне у књижевности, што је једнако поразно. Колико уопште има уопште књига којима је главна јунакиња жена? Чак и жене пишу о мушкарцима. Жене су у књижевности сателити који се окрећу око мушких ликова, који су прочитали све књиге, попили сав алкохол и спавали са свима. Имам проблем са тим као са лоше написаном књижевношћу. Волела бих да читам више и од мушких аутора колико је та позиција репресивна – прокоментарисала је Лана Басташић и питање феминистичког приступа родном феномену у књижевности. 

И. Бурић

EUR/RSD 117.5834
Најновије вести