"Наполитанци су болно везани за живот и то је трагична егзистенција, стално између добра и зла у граду у коме је најукуснија храна глад, граду који је и рај и пакао, у граду који зна за највеће филозофе и за највећу затуцаност у Италији, у граду који је хаос а истовремено покушава да нађе ред", каже Лигуори на почетку разговора за Танјуг, а поводом своје нове књиге "Идеја Напуља".
Противуречности Напуља јесу један од разлога зашто толико пише о њему, а други разлог је, признаје, што живи у Србији и као писца га нешто тишти, пече, боли и да би се помирио са чињеницом да није у својој земљи, пише о том граду.
Примећује да су Срби убеђени да имају много заједничких особина са Наполитанцима, док Наполитанци говоре да су јединствени.
"Јужњак зна да не постоји нико на свету као што је он. Наполитанац никад не би могао да тврди да личи на Србина, али Срби вероватно због велике љубави према Италији и свега кроз шта је Србија пролазила, због жеље да се приближе Медитерану, верују да личе на Наполитанце", рекао је Лигуори.
Италија је, према његовим речима, посебна јер је она домовина свакога, и оних који се нису родили у њој, и подсећа да је велики Гете рекао да се само у Риму осећао као човек.
Иако се у Србији осећа пријатно, са својим студентима и читаоцима, није сигуран колико се "одомаћио".
"Можда сам био већи домаћин раније него сада зато што сам се уклопио, али и нисам, истовремено сам хтео да научим како овде функционише живот и сачувам неке своје ставове о томе како треба живети", рекао је аутор књига "Седам јесењих прича", "Прва љубав", "Веди Наполи е пои муори: Напуљ у српским путописима од 1851. до 1951. године", "Напуљски дипломата".
Без обзира што течно говори српски и пише на српском језику, сматра да није савладао српски језик нити му је то циљ.
"Писац мора да ствара свој језик, а лингвиста зна да не може да савлада ниједан језик па ни матерњи. Била би апсурдна тврдња да сам ја савладао или да покушавам да савладм језик. Језик је звер и немогуће га је савладати. Језик је сума знања, ризница. Језик је већи од мене", истиче Лигуори.
У својим књигама описао је и Београд и Нови Сад. Признаје да се лепше осећа у већем граду и са Београдом има посебан однос јер ту има своје читаоце, приређује књижевне вечери, док у Новом Саду може да се повуче и пише.
И док о Наполитанцима отворено говори, посебно о мушкарцима који до пензије или можда чак смрти остају детињасти, што сматра "колатералном штетом карактера", особине Срба не жели да генерализује, јер сматра да су стереотипи опасни.
Страствени је путник и посетио је готово све европске државе, дуже је боравио у Ирској, Великој Британији и Словенији, а у Шведској је живео две године и то искуство га је "променило за читав живот".
"Тек када сам дошао у Шведску, схватио сам како човек треба да се понаша, неке најбаналније ствари, како треба да се понаша у аутобусу, на улици. Васпитање је много присутно на југу Италије, али ми смо много бучни људи и најбољи међу нама су бучни, а тога у Шведској нема. То је тиха, отмена средина. Црњански је једном рекао да се враћа у Скандинавију због племенитости тог северног типа људи. Они су природно племенити", истакао је Лигуори.
А шта је научио у Србији?
"Научио сам да у животу увек треба да будеш великодушан, да покушаш да са другима делиш оно што имаш. То је врло позитивна особина Срба. Неким народима то лоше иде, али у Србији функционише", приметио је Лигуори.
