Деветак је своју песничку повест почео 1970. године у Сиску, а прву књигу је објавио 1984. Отада па до преране смрти пишући највише поезију, писао је и прозу и књижевну критику, објавио је десет песничких књига и један избор, од наслова Пресудна жеђ ( 1984) до Узалудно тражећи оно чега нема( 2008), истраживао је пардоксе и судбину света у размерама промишљања смисла песничке речи, идентитета и контроверзне и несрећне историјске и културне судбине народа коме је припадао.
У Врбасу, у који је доспео по диктату историјских и политичких прилика 1995. настојао је да нађе уточиште, и уметничко и биолошко, као песник који поезију одржава у размерама питања која су се нису тицала само личног живота, него и универзалне логике основних покрета савремног света и његових предрасуда. Можемо рећи да нико од изгнаника, којима је песник и по уверењима и разумевању наше заједничке субине припадао, није успевао да залечи ране које су обликовале њихов свет, које су потресале њихов живот у евокацијам туробних призора обезавичајности који су их немилице тлачили. Песник је призиво сенке језика које су га располућивеле између једног изгубљеноги једног нађеног живота, који и поред све своје наклоности није мого да залечи оно што је већ раскомадала и уздрмала ћудљивост историјских несрећа.
Примајући Змајеву награду за допринос савременој поезији за књигу Узалуд тражећи оно чега нема, песник је, између осталог, у Змајевим стиховима нашао потврду својих уверења у давним стиховима
...Ко ће пребројат ране нам љуте, Прегледат море крви просуте!
Чија се душа сећат не жаца:
Где леже кости наших отаца!
Ценећи ангажованост као један од модуса песничког деловања, Деветак је исто тако поезију артикулисао као уметност која рефлектује судбину човека, културе, језика. Његова распетост није била избор, него пре бих рекао диктат у оквиру којег је он налазио одговоре по мери принуде који су били песнички, имагинативни, уметнички и потресни. Култура и историја су оквир који нам дају размере нашег разговора са светом, наша култутра, нажалост диктатом виших сила баца нам пречесто претешки терет да се питамо о граничним видовима наше судбина и као популација и једнако и као појединачне егзистенције, остављајући нам мало могућности да своју уметност стварамо у царствима слободе. Деветак је тако своју уметност повезивао са општим оквирима историје, са потресеношћу која је била мера његовог и наших живота, трагање за тренутком суочавања са светлом увида и знања о томе шта је наша мера и наш циљ.
Био је председник Удружења књижевника РСК од његовог оснивања фебруара 1994. до пада Крајине. Члан је Удружења књижевника Србије од 1989, а Друштва књижевника Војводине од 1996.године. Деветак је највећи део своји песничких књига објавио у Српском културном друштву „Просвјета” - међу осталим и Непожељни гости (1984); Заустављена пројекција (1988); Узалуд тражећи оно чега нема (2008). Објављивао је и у БИГЗУ, Народној књизи, Филипу Вишњићу и др. Приредио је Антологију српског пјесништва у Хрватској двадесетог вијека, као и антологију песама српских песника о сеобама, изгнанству и избеглиштву „Друмови су наша отаyбина”. За поезију је награђиван на Ратковићевим вечерима поезије, Борским сусретима балканских књижевника, Златном струном Смедеревске песничке јесени, Печатом вароши сремскокарловачке, наградом Браћа Мицић, Милан Ракић и Змајевом наградом.
Јован Зивлак
