Велики део своје академске каријере провео је на универзитетима у Француској и Немачкој. Радовић је при томе на универзитет и у културни миље Новог Сада донео дух нових знања о књижевности, од формализма, стуктурализма, хајдегеријанског егзистен - цијализма, компаратистике... уводећи у оптику свога промишљања ауторе попут Достојевског, Лазе Костића, теорију тумачења, проблеме вредновања до општих питања књижевности и њене улоге у образовању и у друштву.
Радовић је био динамичан, радознао и често полемичан, али у основи посвећени и пријатељски саговорник. Узор његовој речи и речитости налазио је у примеру свога београдског професора са катедре за светску књижевност Рашка Димитријевића. Радовић је својим преданим радом, како са ауторским књигама, од оних посвећених Костићу, до аксиологије покретао мноштво питања, бивајући стално незадовољан ефектима које је знање о књижевности могло да досегне. Али упркос томе, он је као нико у нашој средини ширио добрих дух и дубоку страст према поезије, према сложеним вредностима људског света које је откривала књижевност. Његове фасцинације су често деловале заразно инспиришући интерес за књижевношћу код многих младих људи. Као преводилац уводио је истакнуте савремене ауторе у хоризонт наше културе, од текстова о уметности тумачења, Бодријара, Ролана Барта до Дериде. Он није био преводилац у служби пуког преношења, него онај који иницира и успоставља разговор са новим изазовима, који су, у Радовићевом случају, имали значење спасавања наших пољуљаних уверења о значају вредности и смисла културе за човека. Поводом вредновања Радовић ће рећи, да уопште књижевност, са становишта опстанка, неминовно подлеже „ процесу редукције комплексности“. Као да је Радовић у свим својим књигама, скоро донкихотовски, тежио да спаси наш мали људски свет од осиромашења, налазећи да ће наше острво спасења бити књижевност, поезија. У том смислу Лаза Костић је био његов истински херој и сведок да је поезија спасења могућа, чијем животу и стваралаштву је посветио многе надахнуте странице.
Миодраг Радовић рођен је 1945. године у Камењачи код Трстеника. Школовао се у Трстенику и Крушевцу. Дипломирао је Филолошком факултету у Београду 1968, где је магистрирао и докторирао (1980). Био је стипендиста Француске владе као и стипендиста Хумболтове фондације. Као лектор, предавач и професор радио је на универзитетима у Лиону, Рену, Бањалуци, Никшићу, Франкфурту на Мајни и Новом Саду. Један је од оснивача Катедре за компаративну књижевност у Новом Саду. Објавио је, између осталих књиге: Поетика снова Достојевскога,1978; Лаза Костић и светска књижевност, 1983; Ословљени свет или чаробна реч Рашка Димитријевића, 1998; Лијепо ли ова књига чита (студије и огледи), 2001. Приредио и превео је књиге: Луј Венсан Тома, Антропологија смрти (са Зораном Стојановићем), 1980; Уметност тумачења поезије (зборник), са Драганом Недељковићем, Београд, 1979; Књижевна аксиологија, 1987; Књижевна реторика данас (зборник), 2008; Давид И. Голдстејн, Достојевски и Јевреји (прев. М. Радовић), 2010; Прегледни речник компаратистичке терминологије у књижев- ности и култури (уредио у сарадњи са Бојаном Стојановић Пантовић и Владимиром Гвозденом), Нови Сад, 2011...
Јован Зивлак
