Натали Азуле: Књиге су сапутници који се не умарају

Књижевни сусрет „читати, писати, преисписати” у оквиру „Молијерових дана”, уприличен јуче у „СтартИТ центру”, био је прилика да се упознамо са књижевницом Натали Азуле, чији је роман „Тит није волео Беренику” с француског језика превела Светлана Стојановић, а 2017. објавила „Академска књига”.
d
Фото: Приватна архива

Дело за које је добила угледну награду „Медичи” повлачи паралелу између личне трагедије савремене јунакиње и класицистичке драме „Береника”, користећи необичан књижевни поступак и поигравајући се истим ликовима.

Какав је однос између два приповедна тока? Неочекиван је реципроцитет између садашњости и прошлости, чак би се могло рећи да је Жан Расин главни јунак...

– Заправо сам желела да „допишем” шести чин Расинове „Беренике”, наставак у којем бисмо је видели како се растаче, како упија шок патње, како жели да умре, а потом се опоравља. Оно што Расинова драма уопште не приказује. Замислила сам ситуацију у савременом свету са истим триом протагониста: Тит, Береника и Рим. Више од самог Расина, у средишту пажње је бол, он је тај који све повезује.   

Да ли патња познаје категорију пола? На једном месту пишете како јунакиња код поменутог писца наслућује место на којем се мушки принцип сасвим приближио женском.

– Опчињавајуће је посматрати како Расин изводи на сцену жене измучене, растрзане патњом, али ретко мушкарце. У његово доба ово је била осетљива ствар. Жене у публици су то цениле, док су му други замерали, сматрајући његов поступак за сентиментализам и опортунизам. У сваком случају, нама, из перспективе данашњег времена, то изгледа као изненађујуће снажно приближавање ових принципа за једног човека 17. века, укорењеног у естетику класицизма, његову трезвеност и суздржаност. Расинове јунакиње су све само не суздржане.

За модерну Беренику кажете: „Захваљујући Расину, нису јој били потребни људи којима би се исповедала.” На који начин је класична књижевност лечи?

– Класична књижевност не лечи, она је попут водича, помаже нам да разумемо оно што се дешава, да увидимо да се то догодило и другима. Када проживљавамо тешко искуство, књиге су сапутници који се не умарају од наших прича и наше потребе за емпатијом. Оне су ту за нас, понекад поузданије и од пријатеља. 

Колико се зна о његовом стварном животу? Око чега сте плели причу?

– Знамо неколико података о његовом детињству, амбицијама и људима са којима се дружио. Наравно да сам се ослањала на постојећа документа, али нисам претеривала у томе. Своју књигу сам засновала на хронолошком праћењу збивања, јер у њој нема саспенса ни интриге. Расинов животни пут је познат, али ја сам га желела испитати на један интиман, неочекиван начин, заћи у детаље, продрети у свест лика.

Да ли савремени Тит умире због растанка са Береником? Постоји ли паралела између њених и осећања палестинске Беренике?

– Можда, историја нам то не открива. Може се претпоставити да га је одустајање од те љубави скупо коштало, али о томе не знамо ништа више. Можда је то једини доказ на основу којег Береника може веровати да ју је волео. Ја сам пак своју јунакињу засновала на Расиновој, додајући јој жестине, осветољубивости и окрутности које ова нема. У извесном смислу, моја је чак више расиновска од своје претходнице.    

Има ли простора за трагедију у савременом свету?

– Да, поједини савремени писци су преузимали овај жанр, адаптирајући га, наравно. У питању је нека врста минимализма доведеног до белог усијања. Комад „Затварање љубави” Паскала Рамбера је за мене савремена трагедија.

Колико је роман проистекао из личног искуства?

– Наравно да се хранио бројним личним искуствима патње. Романописац увек има личне мотивације, а уколико их нема, за мене су такви аутори мање интересантни. У сваком случају,  свако лично искуство бива просејано кроз решето преобликовања, роман постаје нека врста котла за дестилацију, што га, по мени, чини тако узбудљивим.

С. Милачић

EUR/RSD 117.9211
Најновије вести