"Несумњиво лице" Мирослава Радоњића - посвета позоришту

НОВИ САД: У издању Позоришног музеја Војводине управо је изашла нова књига театролога Мирослава Радоњића “Несумњива лица” у којој су сабрани студије, чланци и написи објављивани у дневним и позоришним листовима, публикацијама и часописима-зборницима радова са научних скупова и монографијама о појединим драмским уметницима.
r

Наслов књиге неминовно асоцира на гласовито дело Бранислава Нушића, али аутор у Постскриптуму објашњава да је ову синтагму изрекао први пут 1984. на скупу поводом обележавања 120-годишњице Нушићева рођења, организованом у Змајевим дечијим играма, а затим је три деценије касније на скупу Матице српске и Стеријиног позорја наслов његовог рада био “Нушић наш насушни или Несумњиво лице”.

Књигу овог истакнутог посвећеника позоришта отвара студија о настанку и развоју театарског живота у Војводини од првих облика позоришног приказиваштва током друге половине трећег века н. е. за време владавине Проба у Сирмијуму до наших дана. Следи чланак “Шекспир први пут у нас” поводом зборника “Шекспир и Костић у вароши новосадској 1864” Хаџи Зорана Лазина. Радоњић се затим бавио привидно истим мотивом Находа Симеона код Јована Стерије Поповића, Тодора Манојловића и Милене Марковић указујући да су у питању три различита приступа која карактеришу три различите естетике, уз много сличности и колосалне разлике. За Милену Марковић позориште је, бар за сада, оживљавање људских судбина и друштвене драме кроз реч, што штедро доказује, Манојловић је веровао у театар као благданско очишћење, као уметност која живим животом може да измени свет, а за Стерију он је лек за болести моралне, наводи Радоњић.

На страницама ове књиге која на посебан начин прати историју војвођанског позоришта незаобилазан је Коста Трифковић. Његове комедије представио је кроз улоге седморо великих глумаца СНП-а који су, по речима Радоњића, припадали оној реткој групи врхунских уметника што немају свој фах јер су сви фахови њихови- Димитрије и Драгиња Ружић, Лаза Телечки, Катица Савић, Ленка Хаџић, Пера Добриновић и Милка Марковић. Поводом текстова посвећених непревазиђеним глумицама СНП Милки Гргуровој и Милки Марковић, Радоњић пише да је одувек веровао у хипотезу која вели да глумачка уметност није ефемерна, како се често мисли, казује или пише, да деловање једне представе или креације даровитог глумца не ишчезава него траје дуго, чак на неки начин заувек, као што заувек траје оно што је међу људима стваралачко. Уз текст о Нушићу и његовим делима на репертоару СНП, Радоњић поручује “читајмо и враћајмо се што чешће Нушићу јер као што видимо, прошлост дуго траје и све се више опетује у времену садашњем”. Књига “Дијалози или уметност разговора” била је повод за чланак о Тодору Манојловићу и његовим разговарањима која”провоцирају истине, ма колико биле болне”, док су “Коментари Итаке” по Радоњићу најпоузданији водич кроз почесто загонетни и заумни театар Црњанског.

Међу плејадом драмских уметника и литерарних стваралаца чијим се делом Радоњић бавио су и Богдан Чиплић, Ђорђе Лебовић, Жарко Васиљевић, Слободан Стојановић, као и Мирослав Антић као драмски писац што је произашло из његове, како аутор наводи, целовеке затрављености позориштем. Драма “Бановић Страхиња” Борислава Михајловића Михиза за Радоњића је био и остао међашни путоводник у преобликовању митско-народне оставине у нову литерарну форму, а “Село Сакуле а у Банату” Зорана Петровића у режији Димитрија Ђурковића једно од најзначајнијих остварења СНП после Другог светског рата. Историја војвођанског позоришта незамислива је без Милоша Хаyића, дугогодишњег управника СНП који је, по Радоњићу, знао и умео да открије лепоту, снагу и моћ речи, њихову пријемчивост и потребу њиховог запамћивања, као и редитеља Јурија Ракитина “мађионичара сценских чуда”.

Ова театролошка хрестоматија обогаћена је и правим медаљонима о плејади великих глумаца који су обележили читаво једно раздобље, како Радоњић каже, заувекне, а то су Рахела Ферари, Љубица Раваси, Милица Кљајић Радаковић, Добрила Шокица, Иби Ромхањи, Ласло Патаки, Иван Хајтл, Сава Дамјановић, Стеван Шалајић, Бранко Плеша и Мира Бањац за коју аутор наводи да је публици “током више од пола века глумовања даровала парче срца и парче душе, тачније суштину свог живљења”. Последње странице књиге доносе есеј о Исидори Секулић, првосвештеници српске књижевности и њеним позоришним промишљањима у којима је била “сугестивни, кадикад опори али искрени и аналитички просудитељ његових свеокупних лепота, немира и неисказа”.

Н. Попов

EUR/RSD 117.5896
Најновије вести