И Тешиново дугогодишње бављењем кратком причом настављено је у новом роману кроз кратка поглавља (од једног пасуса до пар страница). Ова (самонаметнута) ограничења, наравно, условљавају специфичан „приповедачки дах“ односно уздржаност и „бежање од расписаности“. Следеће ограничење следи у самом приповедачком говору који се превасходно „практикује“ у разним облицима монолога/дијалога и квази монолога/дијалога - сваки говорник, поред сопствених промишљања, има свој монолог-поглавље (везан за претходно
поглавље) у својеврсном одложеном разговору - мада, има и „правих“ дијалога датих у форми измене позоришних реплика. „Објективна реалност“ се појављује у виду новинских чланака док је „текућа“ физичка реалност (покрети, радње) инкорпорирана у говор/реплике. Опредељење за овакав приповедни глас у функцији је заплета и његовог сугестивног представљања из позиције непоузданог јунака/субјекта. Наиме, основна прича номинално прати 14 дана (свеукупно 193 поглавља) у лечењу момка који је повређен у терористичком нападу (за којим ће уследити још неколико) молотовљевим коктелом на објекат за продају брзе хране (хамбургерницу); осим излечивих опекотина младић је претрпео и тежу повреду: у потпуности изгубио сећање тако да не зна своје име односно своју прошлост.
Покушај полиције да открије његов идентитет не успева због бизарног склопа догађаја. Безимени проводи болничке дане окружен докторима за тело и душу, медицинским сестрама и сапатницима (опеченим хармоникашем, потпоручником који је власник хамбургернице, агресивним примитивцем и софистицираним адвокатом); њихова комуникација је у распону од умерено пригодне до отворено простачке али и филозофски интониране. Психијатрови напори такође се растежу од крајње једноставних, готово пригодно-погодбених, до софистицираних.
Безименог, дакле, осим физичких тегоба мучи збуњеност сопственом ситуацијом на шта се надовезује жеља да открије (старог) себе али и страх од онога што може открити. Његов однос према осталим болесницима је уздржан мада није непријатељски - осим према „сељоберу“ који га кињи својим сталним упадицама. Излаз из реалног окружења које га оптерећује и не нуди разрешење односно из сопствених недоумица је таблет који му је припадао (судећи по видео снимку напада на локал). Младић неће у меморији апарата („геџета“) наћи податке о себи али ће открити да се, под именом Непознати Нико, дописивао са девојком која се представља као Непозната Нико.
Он је њој слао еротске приче а она узвраћала еротским фотографијама (за које младић верује да су њене). Безимени најпре прихвата ову игру у којој се - како је то у виртуелној реалности - сви крију у безбедној анонимности (као самоодабраном облику безимености – порицања сопствене личности) која, у својој привидности, лако изједначава изречене истине и лажи. Младићев вапај да сазна нешто од себи Непозната Нико тумачи као кршење договора и прекида контакт. Нељудскост овог односа безмало је истоветна са инцидентом у коме болесник, одбегао са психијатријског одељења, упада у собу одељења за опекотине и као свог таоца држи медицинску сестру; договор с њим није могућ јер он не признаје рационалне аргументе пошто је - умоболан.
Неизвесност у којој живи безимени кулминираће у сеанси хипнотерапије током које је он, после повезивања до тада хаотичних фрагмената, на прагу откривања сопственог идентитета. Али до тога ипак не долази јер безимени неочекивано бежи из болнице. На лицу места свог прошлог живота - у својој кући - он спознаје нове делове стварне прошлости, судара се са сопственим траумама одрастања али и са илузијама/умишљајима јер му девојка која је Непозната Нико открива како је злоупотребила његову наивност и поверење. Набујала тескоба налази одушак у познатом обрасцу, у опонашању догађаја који је био окидач промене; младић молотовљевим коктелима напада макробиотички дућан (јер су хамбургернице напали милитантни Ваган ратници)! Узвик „гори, гори, гори“ (који се односи и на младића) постаје узвик личне освете свету али и самом себи. После њега откривање сопственог имена је беспредметно јер је тај младић постао неко сасвим други.
Тешинов роман функционише на микро нивоу личности и макро нивоу устројства модерног друштва што укључује и расцеп на „стварну“ и „виртуелну“ реалност које се покоравају сопственим законитостима. Лажи, обмане и агресивност као део знане, прастаре стварности настављене су и надограђене новом, технолошком реалношћу. Античка мудрост да је „човек човеку вук“ функционише и у виртуелним световима а могућност да се интерактивно комуницира без стварног физичког контакта дарује јој неподношљиву лакоћу остварења сваковрсних намера без превише ризика и страха за сопствену безбедност.
Ипак, у свим реалностима, усред густог сплета свакојаких жеља и амбиција (без)бројних јединки, и даље постоји потреба за самоспознајом и самоодређењем према људима и ситуацијама (ако је већ простор релативизован). Но, у свом том замешатељству лако је изгубити себе и своју личност. А изгубљено нимало није лако повратити уз врло велику вероватноћу да се у томе не успе или да се од те работе одустане. Роман „Гори гори гори“ управо исписује и открива низове призора те неизвесне а животно важне борбе за сопственим идентитетом.
Илија Бакић
