На безмало 300 страница аутор, иначе археолог – музејски саветник, открива нам свеколико благо које је током протеклих деценија „испливало на површину“ током различитих истраживања, попут оних у околини Фрањевачког самостана или чувене Тврђаве, али и случајно, као када је 1908. на периферији Бача, захваљујући земљаним радовима на изградњи пруге Богојево – Бачка Паланка, откривена некропола из XI – XII века.
На речним терасама Дунава и његове притоке Мостонге у млађем каменом добу јављају се прва насеља, јер је праисторијске људе привукло обиље воде и рибе, земљиште плодно за узгој различитих ратарских и повртарских култура, те густе шуме пуне дивљачи, које су обезбеђивале и грађевински материјал и огрев. „У далекој ппраисторији, одабирајући погодна окружења, засниване су заједнице које су одредиле растер и средњовековних насеља“, наводи Станојев. Богата археолошка баштина овог простора открива нам заправо праву мрежу насеља која потичу од праисторије, периода антике и касне антике, а затим и из средњовековног периода, насеља у којима су живели сточарске, земљорадничке, али и заједнице првенствено трговини окренуте, које су, између осталог, иза себе остављале чудесне фигурице, те комаде накита и раскошне керамике.
Археолошко путовање по ширем простору Бача почиње у Бачком Новом Селу, а потом прати десну обалу Мостонге, где су у делу југозападно од капеле Светог Антуна, откривени остаци зиданог објекта, можда касноантичког пристаништа, односно мањег утврђења. Према извештају са ископавања, које је 1872. у непосредној близини капеле извео мађарски археолог немачког порекла Емерих Хензелман, помиње се римска опека и неколико комада новца Сигисмунда. Међутим, данас се на том простору не може пронаћи римска опека, већ само она из средњег века.
Али је зато, како наводи Станојев, римска опека од црвене печене земље пронађена у окружењу манастира. Истина, сва је у фрагментима, али већина има „плитке отиске прстију, шаке, у намери да површина опеке буде рустичнија“. Како показују налази, та се опека највише користила у време док су Османлије владале овим простором, па се за аутора као могући одговор намеће опција да је у то време у самом Бачу или околини разграђен неки већи касноантички објекат, из којег је онда опека завршила у манастирској порти. И у унутрашњости михраба, који је обликован у јужном зиду брода цркве претворене у том отоманском периоду у yамију.
Нису, дакако, римске опеке једини артефакти пронађени у кругу Фрањевачког самостана. Поред неколико некропола са гробовима, гробницима и добро очуваним скелетаима, археолошким истраживањима се дошло и до средњовековне радионице за израду црепова, глођосање и печење, која пружа део одговора на питање како су грађене црква у Бачу и друга монументална здања из тог времена. У склопу недавног пројекта рехабилитације самостана, током ископавања инсталационог рова, наговештени су и остаци претходног манастира. „Судећи на основу налаза новца, камене пластике и зидног сликарства, овај манастир је грађен и живео у XV веку. Горео је и био раyрушен у првој половини VI века“, наводи Станојев, дајући у монографији детаљан опис нађених фрагмената фресака.
Посебно поглавље истраживања у кругу самостана сваако припада открићу капеле, крипте и костурнице уз унутрашње лице западног зида. „ископавања су показала да је крипта капеле превасходно била намењена за костурницу“. Коструницу која ће касније прихватити и скелете дела варошке некрополе. „У току ископавања и преношења костију, у намери да се више сазна о средњовековном животу у Бачу, започело се са основном антрополошком обрадом и разврставањем“.
Иначе, унутар фрањевачког самостана формирана је прилично обимна стална археолошка поставка са тематским целинама које сведоче о дугом континуитета живота на овом простору. Овом поставком су обухваћени и теракота и камена пластика из различитих периода ове јединствене грађевине, па су тако међу изложеним артефактима, рецимо, и импозантни надвратник, па сегмент рељефно обликованог лука од кречањка, онда пехар рађен на витлу, затим фрагмент прозорског рама од светложутог печара, а ту је и лавабо од тамносивог пешчара, рађен клесањем и глачањем.
Изузетна поставка археолошке грађе налази се и у Донжон кули бачке Тврђаве, где су на другој етажи изложени камен и теракота, на четвртој су распоређене витрине са керамиком, металом и стаклом, док је у сутерену смештен депо материјала пронађеног током ископавања. И Станојев је у монографији тематски поделио налазе из Тврђаве, будући да су заиста не само обимни него и веома репрезентативни. Тако, на пример, представља читаву колекцију оружја које је пронађено унутар утврде или у њеној непосредној близини, од врхова стрела и копаља, преко гвоздених мачева и буздована, све до калупа за ливење пушчаних зрна.
Разумљиво, велики део књиге посвећен је самом утврђењу, његовим кулама, као и мермерним грбовима које су красиле палату унутар масивних бедема. „У рушевини палате, осим теракоте, налажени су фрагменти камене пластике, окулуса, од гвожђа ковани клинови, кламфе, шарке, украснимковани елементи, оков књиге, ковна опрема коња. За ентеријер важни пешњаци, налажен је новац и лиñи предмети као што је накит. Украсна игла, перле, прапорац, луле, коштани привезак, дуга кост за глачање/штављење коже, потковице за обућу. Налажени су фрагменти керамике, углавном лонци, поклопци, зделе, крчаг, пећњаци, свећњак“...
За сам крај монографије, пре сажетака на француском и мађарском језику, аутор презентује праву нумизматичку збирку насталу од новчића пронађених околини Фрањевачког самостана, у манастирским гробовима, амаму, као и на простору тврђаве. Ту су, на пример, сребрни новчића са крстом у кружници из 12. века, па денари исковани током 16. и 17. века, а међу кованицама су и динарић из Дубровачке републике, као и они којима се плаћало у време столовања Сулејмана II и Мехмеда IV, а прави раритет је пољски полугрош с приказом орла раширених крила из времена владавине Александра Јагелона (1461 – 1506), великог кнеза Литваније и краља Пољске.
М. Стајић
