Рођен је у селу Ћелије, код Лазаревца 1947. Каријеру је започео као новинар у ваљевском листу „Напред", а затим, до пензионисања, био је управник лајковачке Градске библиотеке. На књижевном небу се огласио 1969, да би први роман "Паликућа и Тереза милости пуна" објавио 1976. Затим је уследило још двадесетак књига приповедака и романа, од којих је најпознатији „Лајковачка пруга” из 1997. „За моје ’књижевно’ оглашавање заслужни су Милисав Савић, који ми је примио причуљак, за један од првих бројева чувене Књижевне речи, као и славни Данило Николић, који је склонио Радета Војводића, уредника Слова љубве, да ми у чувеној едицији кратког романа печати прву књигу...”, испричао је писац својевремено.
Његови романи и приповетке понели су Андрићеву, Ћопићеву, Нолитову, награду „Бора Станковић”, „Меша Селимовић”, „Стеван Сремац”, „Григорије Божовић”, „Светозар Ћоровић”, па „Вељкову голубицу”, „Рачанску повељу”... Пре пет година Радован Бели Марковић добио је и Награду Златна књига Библиотеке Матице српске. „Мало је познатих савремених српских писаца који су као Радован Бели Марковић остали да живе, раде и пишу у завичају и да му укупним стваралаштвом које су му посветили обезбеде изузетан и трајан културни значај. Као управник Градске библиотеке Лајковац, од 1995. до 2000. године, а затим као библиотечки саветник, од 2000. до одласка у пензију 2010. године, својим књижевним радом и културним прегалаштвом веома много је допринео да се име Лајковца и његове Библиотеке крупним словима упише на културну мапу данашње и будуће Србије”, навео је тада жири, који су творили академик Вуксановић, проф. емеритус др Славко Гордић и мр Душица Грбић, археограф саветник. Поводом „Златне књиге” уприличен је округли сто посвећен лауреатовом делу, након којег је објављен у зборник радова „Приповедни вез Радована Белог Марковића”.
За професора емеритуса др Славка Гордића, „разноликост регистара и валера, и њихово узајамно претакање, често у цигло једној реченици, можда и чини главну црту Марковићевог поетичко- поетског става и израза”, док књижевни критичар, есејиста и прозни писац др Марко Недић истиче да „најчешће парадоксалан, хумором, скепсом и релативистички мотивисаним доживљајем света означен прозни израз Радована Белог Марковића, сликовите и звучне асоцијације које се често налазе на граници надреалистичке поетике аутоматског текста и продуктивног спајања наизглед неспојивих језичких и семантичких јединица, уграђени су у саму основу његових прозних остварења”. „Отуда се у њима преплићу, прожимају и повезују подтекстуални лирски тонови и хуморне нијансе, гротескна и пародијска, у појединим случајевима и бурлескна и алегоријска слика стварности, духовите сугестије о пролазности живота и о сталном губљењу кључних животних очекивања и жеља, непрестано довођење у питање признатих норми и облика постојања и општа сумња у видљиви спољашњи свет и у човеков предвидљиви положај у њему”, истиче др Недић.
Неразумљиве речи које сви разумеју
– Радован Бели Марковић је створио лајковачку књижевну републику и као њен доживотни кнез себи дао титулу "мними литерата РБМ" – рекао је, на вест о смрти писца „Лајковачке пруге” академик Миро Вуксановић, додајући да нико у српској литератури није као он био троструки оригинал - као човек простране и лепо наивне доброте која увек носи бар две неостварене жеље, као писац који обликује непознати свет од оног што је свима познато и као творац језика каквим се пре њега није писало. – У његовим књигама видео сам "живе" људе који нигде нису живели. У разговорима, све до последњег кад ми се ове године јавио на Бадњи дан, слушао сам како с лакоћом обавља свој главни посао - грађење неразумљивих речи које сви разумеју.
Телеграм саучешћа оводом смрти Радована Белог Марковића упутили су и председник Александар Вучић, који је у њему истакао да је реч о писцу „који је саму срж природе нашег народа уткао у своја дела”, и министарка културе Маја Гојковић, а од великог писца се опростио и председник Покрајинске владе Игор Мировић: „Вечерња зимска чамотиња ударила је у велико књижевно срце Радована Белог Марковића. Отишао је изненада. Није се поздравио ни са Колубаром ни са брдима. Упознао сам га пре неколико година на једном књижевном скупу у Матици српској. Освојио ме једноставношћу и проницљивошћу. Књижевно братство пролиће по једну љуту за његову душу и његове незаборавне реченице”, навео је Мировић. Радован Бели Марковић биће сахрањен 22. јануара у Лајковцу.
М. С.
