Представљена књига изабраних и нових песама Игора Мировића

У Архиву Војводине у понедељак је представљена збирка песама „Светло у светионику“ Игора Мировића, недавно објављена под окриљем „Лагуне”.
е
Фото: Дневник (С. Шушњевић)

Реч је о четвртој песничкој књизи председника Покрајинске владе, у коју су, поред одабраних стихова из његових претходних збирки - “Небо над Византијом” (Књижевна заједница Новог Сада, 1994), “Кремен пламен” (Прометеј, 2004) и “Повратак у Логос” (Прометеј, 2020), уврштене и нове песме, сабране у поглавља “Разговор са црницом” и “Излаз из сенке”. 

  – Сасвим је умесан ауторов наум да се, у новом контексту, сусретају и преплитају старе и нове семантике стиха и интонације реторичке структуре, провери примереност и стабилност властитог певања. Сагласно томе, сасвим је природно да се разговорна дикција и елементарна лирска енергија ове књиге наслањају на најверодостојније делове претходне књиге, „Повратак у логос”, у којој се кренуло ка немирној земљи и властитој златној понорници, ка Логосу, односно, ка светлу у светионику – оцена је песника и књижевног критичара Селимира Радуловића.

По његовим речима, певајући о савременом човеку и савременом свету, који нестају у чељустима страшне и велике звери која се зове грех, под шумом унутрашњег немира, укрштајући та искуства с хоризонтом панонског крајолика, и свесрпског родољубивог, кајмакчаланског хоризонта, Игор Мировић је, својим Изабраним и новим песмама, дао леп допринос савременом српском песништву.

– И не само то: ова књига, најпретежнијим делом, оверава да лирски кристализована реч настаје из дубоког утонућа, из тишине ван света. Већ је речено – ономе у кога је срце чисто прелива се преко усана. А Игор Мировић је један од оних песника које носи истинска матица расположења; певајући, он није тражио разлог, јер само онај ко не трепери заједно с песмом тражи разлог. Истинска лирика се објављује и улива у човека, указује се као уметност самоће, коју је кадар да чује само онај у коме влада исто расположење – поручио је Радуловић.

Како је навео песник Иван Негришорц, у Игору Мировићу је поезија живела све време, још од младости, када му је изашла прва књига, “Небо над Византијом”, и премда дуго потом није објављивао, он се као песник није радикално мењао, већ се његов стих фино развијао, стил усложњавао.

– При томе је богатио своју поезију новим и новим могућностима, а у исто време трага за овим што је именовао у самом наслову нове збирке – рећи ће Негришорац. – Јер светло је један од најмоћнијих симбола у уметности, свеколикој - и у иконографији, и на представама на фрескама, у сликарству уопште, али и у поезији. То је један од најсуптилнијих метафизичких израза људске судбине, оних позитивних аспеката тог израза. При томе Игор Мировић трага за светлом у светионику. Јер светионик је сачињен и од камена, и од зидина, морских таласа који га запљускују... А Мировић иде према самој суштини...

Књижевни критичар Ненад Шапоња заступао је, међутим, став да се Мировић у ствари спирално мења од прве објављене књиге. На том трагу је и књигу „Светло у светионику“ доживео као „спиралну причу”, у којој се лична прича спаја с општом, и у којој је свака песма засебна целина, али истовремено твори и музичко дело у којем је све повезано. На том трагу је и аутору неколико песама заправо служило као својеврсна увертира у оно што му је најважније - у причу о светлим ликовима из равнице и наше историје.

– Зашто читамо Игора? Читамо га зато што то има смила – недвосмислен је Шапоња. – Јер, која је врлина добре поезије? Да смањи раздаљину између ствари и наших појмова о њима, да откријемо нешто ново... Има много стихова који прођу поред нас, али оно што ће вас дотаћи на више нивоа, и рационално и ирационално, е то је права поезија. У њој препознајете набој, експлозију унутар речи, унутар реченица. Све то откривате када читате Мировићеву књигу...

Фото: Дневник (С. Шушњевић)
И песник и политичар

„Већ три десетлећа Игор Мировић је у власти снова, али и у власти и политике, крећућ се од једног ка другом поретку, у власти два, наизглед, супротстављена света”, рећи ће Селимир Радуловић. „У првом следи траг лишћа што опада, јури за сенкама што промичу, за сновима што се распршују, гледајућ на стену, чврсту, и на дубину јаме, бездане. Друго звање, политичко звање, усмерило га је да уради пуно корисних ствари за свој народ и своју државу - и урадио је - што је, за њега, такође, битно, јер поседује особину која није превећ присутна на нашој политичкој сцени, оно што Александар Солжењицин назива државорним осећањем душе. Стога је прави одговор на питање, када је реч о Игору Мировићу, песник или политичар – и једно и друго!

М. Стајић

 

EUR/RSD 117.4754
Најновије вести