ПРИЧА „НЕДЕЉНОГ ДНЕВНИКА”  Колач тежак, брат брату, један и по килограм

Артур Роу становао је у Улици Гилфорд. Још у првим данима бомбардовања пала је једна бомба посред улице и разнела обе њене стране, али је Роу остао у њој и даље.
Naslovnica romana „Ministarstvo straha“, Grejama Grina. Čarobna knjiga, Beograd 2020.  Foto: Dnevnik.rs/promo
Фото: Насловница романа „Министарство страха“, Грејама Грина. Чаробна књига, Београд 2020.  Фото: Дневник.рс/промо

Куће су нестајале преко ноћи, али он је остајао. Уместо стакла, на прозорима су биле даске, а врата се више нису добро затварала и ноћу су морали да их подупиру. Роу је имао дневну и спаваћу собу на првом спрату, а домаћинство му је водила госпођа Первис, која је такође остала - јер је то била њена кућа. Био је изнајмио те собе с намештајем и није се потрудио да изврши у њима ма какве измене. Понашао се као човек који привремено борави у пустињи. Једине књиге које су се ту налазиле потицале су из антикварница или из јавне библиотеке, осим Старе продавнице реткости и Дејвида Коперфилда, које је читао, као што други читају Библију, безброј пута, док најзад ниј био у стању да наводи поглавље и стихове, не зато што су му се те књиге толико свиђале колико зато што их је читао као дете и у њима није било успомена одраслог човека. Слике су припадале госпођи Первис - један дречави акварел Напуљског залива при сунчевом заласку, неколико бакрореза и фотографија покојног господина Первиса у старој униформи из 1914 године. Ружна фотеља, сто прекривен дебелим вуненим столњаком, папрат у прозору - све је то припадало госпођи Первис, а радио је био изнајмљен. Само је пакетић цигарета на плочи изнад камина био Роуов, као и четкица за зубе и прибор за бријање у спаваћој соби (сапун је припадао госпођи Первис), а у једној картонској кутији налазиле су се његове пилуле за умирење. У дневној соби није било чак ни бочице мастила нити писаће хартије; Роу није писао писма, а порез је плаћао у пошти.

Могло се рећи да су колач и књига у знатној мери повећали његову имовину.

Кад је стигао кући, он зазвони за госпођу Первис. „Госпођо Первис”, рече, „добио сам овај божанствени колач на вашару на тргу. Имате ли можда довољно велику кутију?”

„То је позамашан колач за данашње време”, одговори с гладним изразом госпође Первис. Није рат био узрок те глади: одувек је била гладна, рекла би му понекад у поверењу, још кад је била девојчица. Мала, мршава и неуредна, сад, откако јој је умро муж, пустила је себи на вољу, могла се видети како једе слаткише у свако доба дана; степениште је мирисало као нека посластичарница: мале лепљиве кесице од хартије налазиле су се по угловима и ако је човек не би нашао у кући, било је сигурно да стоји у реду за воћне гумене бомбоне. „Тежак је, брат брату, један и по килограм”, рече госпођа Первис.

„Тежак је скоро два килограма.”

„Ох, не може бити!”

„Измерите га.”

Кад је отишла, он седе у фотељу и склопи очи. Вашар је био завршен; неизмерна и празна седмица пружала се пред њим. Његово право занимање било је новинарство, али је тиме престао да се бави још пре две године. Имао је лични приход од четири стотине фунти годишње и, као што се обично каже, није морао много да лупа главу. У војску га нису примили, а после кратког искуства у цивилној одбрани био је још мирнији него пре тога - ни тамо га нису задржали. Постојале су фабрике муниције, али он је био везан за Лондон. Кад би све улице које су га на нешто подсећале биле уништене, можда би се осетио слободним да оде - нашао би неку фабрику у Трампингтону. После сваког ваздушног напада одлазио би да тумара; с неком врстом наде запажао би да тај и тај рестороан или та и та радња више не постоје - и чинило му се као да решетке на аемици попуштају, једна по једна.

Госпођа Первис унесе колач у великој лименој кутији за бисквите. „Два килограма!”, рече презриво. „Никад не верујте тим добротворним установама. Нема ни један и по.”

Роу отвори очи. „То је чудно”, рече. „Веома чудно.” Онда мало размисли. „Одсеците ми парче”, додаде. Госпођа Первис рече: „Сад га поново ставите у кутију. То је она врста колача који су бољи кад мало постоје.”

„Покриваће се”, рече госпођа Первис.

„Ох, неће, направљен је од правих јаја.” Али није могао да гледа оне чежњиве покрете с којима се мувала око колача. „Можете да узмете парче, госпођо Первис”, рече јој. Људи су увек од њега могли да добију нешто само ако би то много желели; његов непоуздани мир био би поколебан кад би осетио да људи пате. Онда би за њих учинио све. Све.

Грејам Грин

 

(Одломак из романа „Министарство страха“; С енглеског превела Љерка Радовић. Чаробна књига, Београд 2020.)

 

 

 

 

EUR/RSD 117.5900
Најновије вести