У питању су уствари три књиге у једним корицама, две збирке прича “Лебдећи објекти” и “Мали еротски речник српског језика” и новела “Дневник изгнане душе”. Аћин је прошле године добио престижну Његошеву награду за роман “Сродници”, Андрићевом наградом овенчан је “Дневник изгнане душе” док му је за “Мали еротски речник” припало признање “Душан Васиљев”. Ненад Шапоња, уредник “Агоре” најавио је овом књигом дужу и свеобухватнију сарадњу са Аћином који је, по њему, од херметичног есејисте постао познат романописац, а пре тога и један од наших најзначајнијих приповедача. Ове три књиге у једној Шапоња види као суштинско јединство, указујући да су те приче заиста речник српског језика јер то је проза која овај језик репрезентује на прави начин.
Снежана Савкић која је приредила књигу указала је да је она хибридна и флуидна и да се жанровски не може тачно одредити. Указала је на речи самог аутора који је рекао да не може да замисли да је роман могућ без оног из чега се рађа прича, пошто она некада захтева много веће уметничко мајсторство, тако да се по њој ова књига може читати као романескни рукопис. Приче у овој књизи воде жив дијалог, све је у једном великом интертекстуалном и метатекстуалном преплитају и као да се ефекти из сваке претходне приче преливају у наредну, сматра Снежана Савкић указујући да је у питању аутентична и непоновљива књига јер је и сам рукопис Аћина препознатљив и широј читалачкој публици.
Јовица Аћин је указао да му је појава ове књиге причинила радост јер се нашла у пробраном списку домаћих аутора које је објавила “Агора”. Ове три књиге објављене заједно су испреплетене изнутра. По ауторовим речима, “Лебдећи објекти” је збирка дечијих визија о катастрофама које ће се тек збити, испуњене су пророчким набојем и претказањем, уз непрекидну сумњу приповедача да ли визије такве врсте могу да буду веродостојне. Цела књига добила је заједнички назив по “Малом еротском речнику српског језика” који по Аћину чине приче у правом смислу. “Дневник изгнане душе” Аћин је представио као драму самоће која се завршава на дан када је Србија била бомбардована, марта 1999. и као да је кроз самовање главне јунакиње исказана драма која је водила у оно што нам се десило. Аћин је указао да је у животу више оптимиста него у писању где је пре песимиста али да те две ситуације мири извесним црним хумором и особеном иронијом.
Н. Попов
