У међувремену је Нишавић објавио још двадесетак књига поезије, али и прозе, књига интервјуа и књига за децу, приредио неколико антологија светског и српског песништва и покренуо „Бистрицу“, из чије је издавачке радионице до сада изашло неколико стотина наслова...
– Почеци мојих почетака су озарење првим прочитаним књигама из школске лектире – присећа се Нишавић. – Било је то у трећем разреду основне, кад нам је предивна и премлада учитељица Милица Ристић поделила књиге. Прочитао је свако своје и потом смо о њима разговарали. Узбуђење, емоције... то су почеци који се памте и трају. Читање, размишљање, разговори, расправе, дубоко преживљавање света и догађаја. Тако је бивало и надаље, поготово у гимназијским данима. У бјелопољској гимназији били смо домаћини песницима, књижевницима из Југославије... Сећам се свих, а понајвише приповедача, барда Ћамила Сијарића родом из мог родног поднебља. Покренули су у мени неутољиву жеђ за књигом. За писањем. Потом студије на Филозофском факултету у Новом Саду, трагање за сопственим идентитетом у новој средини.... Па „Дневник“, дечји часопис „Невен“, објављивање у Пољима, Летопису Матице српске, Књижевној речи, Књижевним новинама... Али човек кад се истински посвети нечему, тад понајвише црпи из себе самог, прави посебну стратегију, проналази сличне саговорнике. Посвети се безгранично, искрено. И чини то без остатка.
Да ли се временом у писцу нешто ипак мења?
– У сваком новом рукопису настојим да унесем нове мотиве, актуелна догађања што се преплићу, да свет отргнем од пећинске таме, сивила и заборава, деструкције... Да их учиним блиским. А тиме и голу нашу поетску и приповедачку стварност. Та наша разноврсност богатство је што га треба приближити читалачкој публици... Нови рукопис зове се „Доручак у Мадриду“. Није никад једноставно било тумачити свет, његово бреме, људске судбине. Ако се о томе не пише, ако нема уметничке имагинације, све ће наједном прекрити вео заборава и таме. Мени је непојмљиво слепило и безумље, и та оголела зверска похлепа и себичлук што данас врхуни. На једној страни слепило, мимикрија, тираде, глазура, на другој хистерија од голог преживљавања. Ја и поново само ја. Не постоји други..
Где је у свему томе књига?
– Нажалост, књига је данас погажена. Неразумевањем. Незнањем. Погажен је и сан о књизи. Укинуте су књижаре или продате за ситне паре. Једноставно, превладала је свеопшта депресивност, сивило, при чему та оцена нема везе само са актуелном ситуацијом, то сивило траје већ годинама. Рецимо, та прва ми се песничка књига „Срце у недрима неба“ продавала по свим књижарама у некадашњој држави - само у мом родном Бијелом Пољу у четири књижаре. Било је то време озарења и наде, изградње, стварања и стваралаштва. А данас тамо нема ни разговора, нити књига на српском језику... Уместо тога, отима се све што је од искона српско: цркве, земља, историја, вода, култура, књиге... У криптичној књизи „Шетачи црне кесе“, коју сам објавио пре две деценије пишући о нашем друштву, упозорио сам на оно што нас чека: неминовни суноврати, пад стандарда, моралног урушавања вредности
Има ли онда простора за наду?
– Човек је из дана у дан све окованији новим технологијама, осамљен је, а истовремено подгрејан страстима богатства и голог нишгтавила, јурњавом и последично депресијом која га све брже урушава. Како њега тако и његову природу. Голи неухватљиви живот постао је одвећ оголео, прозрачно пролазан... Нужна је нова енергија, нова стратегија да се нешто на великом плану промени. Нужно је много тога бољег, смисаоно племенитог. Нужна је ведрина. Али сит гладном никад није веровао, као ни тиранија обесправљенима. Живот се мора препустити природности, сопственим токовима, голој наративности постојећег кретања... Дакле, чистој, оголелој вредности и свежине. Без лажи и паралажи!
М. Стајић
Пишете уметничку прозу, есеј, поезију, али имате и књиге интервјуа?
– Све то има велику неку своју чулност, своје суштаство. Човек мора да изналази нове стратегије, да учини нешто добро, корисно другима. Да отвори простор да се једноставније и лакше пронађу у томе што им је понуђено. Тако и интервјуи или разговори покрећу нову енергију, нова размишљања, али и дају трајност, постојаност нечему... Од непроцењиве су користи за мислећи свет.
