Роман Узвишеност треба ишчитавати као научну фантастику

Дарко Тушевљаковић (1978) спада међу ретке писце средње генерације који своју прозу равномерно темеље на реалистичким и жанровско-фантастичким искуствима/традицији; овакво своје делање писац, с друге стране, не скрива иза овешталих флоскула чији је једини задатак пре свега да фантастичке елементе оправдају уметничким слободама и тако делу обезбеде третман озбиљне литературе.
д
Фото: Промо

У његова три претходна романа („Сенка наше жеље“, „Јаз“ који је 2017. добио и Европску награду за књижевност и „Јегермјастер“) односно две збирке прича („Људске вибрације“, „Накнадне истине“) уплив фантастичног је различитог интензитета али је дефинитивно - непорецив. Роман узнемирујућег (безмало злослутног) наслова „Узвишеност“ (што потенцира и дизајн корица, у издању Лагуне, 2021) може се, и треба, ишчитавати као дело које припада превасходно жанру научне фантастике. Наравно, жанровско усмерење није априорна вредносна дисквалификација како је доживљавају бројни читаоци и критичари већ, сасвим супротно, доноси још један од значењских нивоа који се перципирају и обогаћују садржај (истовремено доносећи са собом искуства историје одосно тренутног стање жанра).

Прича „Узвишености“ смештена је у блиску будућност Београда који живи своје уобичајено време - не баш славно нити много бедно. Номинална главна јунакиња, кћи проказаног и са јавне сцене протераног писца, живи у емотивном  и хомосексуалном хаосу на који се настављају и, мање или више, конфликтни односи са дементном мајком, а покушава да скрпи крај с крајем радом у кинеском секс шопу. На глобалној и локално градској сцени, пак, дешавају се велики поремећаји који неповратно мењају свет: програм Киндред, који гарантовано свим пријављеним клијентима налази идеалне партнере (што се промовише у ултимативну сврху човековог постојања) узрокује појаву „узвишених“ људи, оних који су нашли свог пара и затворили се у изоловане, самодовољне, мистериозном паучином омотане зграде инфантилно назване „шненокле“. Власт не зна како да се носи са овако масовним изласком из државног система па ангажује војску да чува за њу нејасне па самим тим опасне објекте. Истовремено, дешава се и повећани број самоубистава која се не могу спречити никаквим стражама. Коначно, у свет главне јунакиње улази и „Сунчево племе“ коме је роман њеног оца света књига и путоказ-упутство за одлазак у друге димензије. У свом том колоплету догађаја тешко је наћи поуздан ослонац посебно када се почну појављивати и у свакодневици учествовати до тада мртви људи...

Стварност главне јунакиње, а кроз њу и читалаца, изложена је сталним навалама зачудних појава. Сваки нови догађај уништава скраму дотадашње реалности и потврђује постојање неких другачијих видова егзистенције (јунакиња ће то видети кад уђе у једну „шненоклу“ и открије да узвишени губе свој људски облик и путују ка неком новом, колективном идентитету, што кореспондира са појавом „хомо гешталта“ из класика научне фантастике, романа „Више него људски“ Т. Стерyена); свеукупно замештатељство ће, у финалу, бити оличено у yиновској, раздраганој беби која најављује крај света који сви јунаци (живи и опсене) познају. Конфликти обичне, тривијалне реалности са оном уобличеном у роману, оном из прича сведока и онима које имају узвишени, самоубице и Сунчево племе, мање су или више агресивни али неминовно воде у промену која ће имати размере „судара (и краха) светова“. Апокалипса, као интригантни елемент који ставља на искушење све дотадашње/досадашње принципе по којима је функционисала стварност осуђена на пропаст, увек је трен катарзе за читаоце јер пред њима отвара коначно питање „где смо погрешили“. Тушевљаковић се потрудио да понуди мноштво елемената које тај одговор треба да садржи али је коначно уобличење исказа препустио знатижељном и амбициозном читаоцу. Свакако треба апострофирати и разрешење значења фамозног програма Киндред који истина успева да технологијом реши вечни проблем људског постојања и међуодноса али неминовно дели људски род на две групе што постаје избор сукоба; у даљем развоју проблематике стиже се до новог метафизичког нивоа – заједнице узвишених и њиховог, обичним људима, необјашњивог одрицања од људскоски и поклоњења другачијим принципима/боговима (што је у новоу мистификација о божанствима виртуелних матрица неких од водећих писаца кибер-панка, какви су нпр. В. Гибсон, Б. Стерлинг).

Разапевши причу између локалног и светског, тривијалности свакодневице и високих егзистенцијалних концепата, Тушевљаковић је, како би појачао линију идентификације са јунакињом, инсистирао на препознатљивим детаљима и њиховим могућим променама (криви торањ Београда на води, кинески тржни центар, ћевапџиница...) дарујући тексту преко потребну атмосферу и уверљивост у ситницама (што је редовно слабо место класичних жанровских дела).

Илија Бакић

EUR/RSD 117.4618
Најновије вести