Можда баш и због необичне структуре, која се удаљује од традиционалног, приповедног стила и дескрипције, роман “Пионири малени, ми смо морска трава” препоручио се међу осталим делима из прошлогодишње продукције, као штиво које свакако треба прочитати. Награђен је на другом конкурсу за прозу “Трећег трга” и Београдског фестивала поезије и књиге прошле године. За њену претходну књигу прича “Безазлене цртице” из 2013. такође је речено да ју је тешко жанровски категоризовати, а то је карактеристика и овог романа о којем Андреа Попов Милетић говори за наш лист.
“Пионири малени, ми смо морска трава” је фрагментарне структуре, поетска проза у којој су испреплетена сећања и успомене на детињство, можда највише оживљена, и најсликовитија, управо захваљујући томе. Да ли се поезија сама наметнула у писању овог романа, њена језгровитост и експресивност?
Мој мали роман сачињен из уланчаних минијатура задовољио је стилске критеријуме конкурса “Трећег трга”, потом је уследио озбиљан рад са уредницима, а након објављивања дошао је у фокус услед тога што је уврштен у шири избор за Нинову награду и ужи избор за Виталову награду “Златни сунцокрет”, представљен је у разним радио-емисијама, анализиран у подкастима, на књижевним блоговима и у традиционалним штампаним медијима. Свима који су изразили одушевљење њиме јесте заједничко управо то што им се допала нелинеарна структура, проза проткана поезијом, израз који је мени одувек близак. Шта је оно што ме хедонистички обузима док читам прозу чији су аутори Бруно Шулц, Георг Тракл, Владимир Набоков, Данило Киш, Гистав Флобер, Џејмс Џојс, Ото Толнаи, Слободан Тишма, Оља Савичевић Иванчевић? Управо то што је проза натопљена сочном поезијом. Нарација, дијалози, заплет јесте оно што држи нашу пажњу, али прсти поезије у прози су оно што нас надражује и омогућава задовољство у тексту, доноси немир, доводи до “мале смрти”.
Учествовали сте с овим романом на конкурсу “Трећег трга” који га је и објавио. Какви су били критеријуми?
Неафирмисаним писцима је веома тешко да постану видљиви и добију шансу да представе своје умеће, да докажу да заслужују да буду читани, допру до издавача, а потом и до читалачке публике. Рекла бих да је лакше објавити рукопис-првенац него другу књигу (постоји већи број конкурса на којима је награда објављивање прве књиге, критеријуми нису тако оштри). Прву књигу кратке прозе објавила сам пре седам година, такође захваљујући конкурсу (СКЦ Крагујевац) и од тада сам објављивала у часописима, на разним порталима и сопственом блогу. Издавачка кућа “Трећи трг” једном годишње организује наградни конкурс за необјављену књигу поезије, кратке прозе и роман (у категоријама прве и друге књиге) без икаквих старосних и тематских ограничења и што је сјајно, отворен је за све оне који пишу на овим нашим језицима на којима се разумемо без превода. Осим тога, конкурс за преведену књигу поезије, кратке прозе и преведени роман отворен је током целе године.
Обраћате се у другом лицу у овом роману, стварајући тиме дистанцу, која је, чини се, предуслов да се уопште одважите да закорачите у свет успомена и сећања на детињство и проговорите, односно пишете о њему. Да ли је то строгост, свесно појачана одговорност, за коју сматрате да ће једино испунити критеријуме по којима о томе треба писати?
Када је у тематски круг увучено толико тога личног и искреног, у том процесу огољавања, обраћање у другом лицу може имати функцију поштеног разрачунавања са самом собом, отклона од стереотипног исповедног тона и опасности да се склизне у патетику. С друге стране, постиже се ефекат да јунакињина лична сећања делују као окидач за евокацију читаочевих сопствених сећања, па се тако меша лично и колективно. Сугестивним, хипнотичким вођењем кроз наратив на начин: “Пре него што кренеш на море, не можеш да спаваш.” или “Седиш удобно смештена испред ТВ-а” читалац ствара слику која му је блиска, позната, у коју се уживљава и са којом се саживљава, доводи се у заблуду да је и сам актер, власник таквог сећања.
Читалац полако упознаје вашу личну историју, живот од првих година, ваше најближе, и њихове судбине, и, како је већ то и критика приметила као вредност, ти лични догађаји издижу се до универзалног, до нечега што је део свачијег искуства, доживљаја, сећања. Утисак је и да је управо поменута дистанцираност томе допинела. Боје, звуци, мириси, као да су прустовски кључеви које смо сви усвојили у присећањима?
Управо тако. Те боје, звуци и мириси су јунакињине мадлене, окидачи сећања и сматрам да та сећања не испливавају случајно, већ с разлогом. Асоцијативно се настављају једно на друго и увлаче читаоца (надам се) да пође у потрагу за својим изгубљеним временом подстакнут њеним сећањем нпр. на зграду у којој је одрасла, очеву игру с голубовима на тргу, на море и пробушени чамац, на све смрти (драгих људи, животиња, биљака, губитак државе, језика, мора, предела). Зашто баш та сећања, а не нека друга? Зашто су она сачувана, а све остало је заборављено? Зашто баш сада испливавају на површину? То су сећања на искуства која су јунакињу обликовала, а зашто баш сад – зато што се она тражи у овом несигурном свету и покушава да се за нешто ухвати. Шта је вредно вашег сећања? Шта је то што чини да изгубљено време има своју сврху?
У овим карантинским данима записивали сте дневничке белешке. Да ли би овај период наших живота могао бити добар материјал за нову књигу?
Ни ја, као ни многи други, нисам успела да мимоиђем ту замку карантинског дневника. Многи од тих дневничких записа (објављених у новинама, на блоговима и друштвеним мрежама) су били или кукање или хваљење сопственом продуктивношћу, ретко који је успео да ме насмеје и олакша ми то ужасно стање неслободе, па сам помислила да бих својим дневником могла некоме да улепшам дан, да га бодрим, насмејем и да се људи идентификују са мојим доживљајем карантина. Осим тога, писање има и терапеутску сврху за онога ко пише. Тај дневник је једино што сам за време самоизолације произвела и не гризе ме савест. Ово је први пут да сам осетила као да смо сви заједно у некој великој чекаоници и да живимо будућност. Будућност која ми се не свиђа, а то није мој жанр. Шекспир је у карантину за време куге написао “Краља Лира”, а ја сам срећна што сам сачувала физичко и психичко здравље.
Да ли писање о детињству, којег чине и врло болни тренуци, може да буде ослобађајуће искуство? Књижевност је пуна лоших литерарних искустава о томе, што ви оповргавате, судећи по критици и добром пријему овог романа. Како се то постиже?
Када се о трауматичном искуству пише без задршке и аутоцензуре, људи то цене. Знате онај тренутак када док читате наговестите да је писцу та тема болна и осетите да је тек загребао, да није отишао до краја и дао целог себе, да се зауставио и да му кнедла и даље стоји у грлу, а наставља да пише о нечем другом. Тад се осећате превареним, а писца сматрате кукавицом. Веома је растерећујуће вербализовати бол, тек онда можеш да кренеш даље. Немам рецепт, немам тачну меру, осим да се о тешким тренуцима пише “без кочница” и да се бол претвори у лепоту, а све зачини хумором, апсурдом, иронијом.
“Кажу да књигу о детињству имаш право написати само једном”, пише у овом роману. Зашто? Да ли се слажете с тим? Шта даље следи, о чему би се могло и хтело писати?
И у првој (нешто неспретније) и у другој књизи пролила сам пред читаоце сав свој “горки талог искуства”, и исцрпела своје детињство. Радо бих се окренула ка споља, ка свим тим маргинализованим људима око нас, ка малим неправдама преко којих прелазимо. Заиста бих волела да за промену напишем нешто наоко растерећујуће и забавно, духовито, а опет да буде врло друштвено-ангажовано и да указује на разне појаве у друштву, позитивне и негативне, да има “жаоку”.
“Кад би бар постојао плафон по ком писци могу да пишу очима у мраку”, о чему би писали? Да ли би били плоднији?
Чест је и познат случај да мисао која мора бити записана (јер делује као записивања вредна) почне да се врзма по глави у неко доба ноћи. Слегла се након разних дневних активности и опсервација, изронила из несвесног, па се ненаметљиво и пристојно јави у сну или вас безобзирно пробуди, а да не би испарила до јутра мора, дакле, бити записана, а то захтева манично понављање те мисли, устајање из кревета, укључивање лаптопа или мобилног телефона и куцкање, стога ми се из лењости и практичних разлога јавила та необична слика која би испунила моју жељу да се то ноћно писање олакша на неки начин. Можда и не треба да постоји овакво футуристичко помагало, можда би донело квантитет али не и квалитет. Ако је идеја заборављена, треба да буде заборављена, јавиће се касније у неком другом облику.
Наташа Пејчић
