„Негде између великих распона метафизичких вазнесења и емпиријских тривијалности”, како вели песник Иван Негришорац, дакле од њене хришћанске, библијске улоге, преко војне и фолклорне, све до yеза, „креће се клатно српске песничке речи заокупљене феноменом трубе и њеним моћним, разноврсним значењем”...
Антологију отвара Витезовићева „Апотеоза српској труби”, као својеврстан уводни глас и проглас, да би потом уследила хронолошка ниска песника који су у своје стихове уграђивали трубе, било да су оне јерихонске, анђеоске, или пак, инструменти бојни, „златне трубе славе”, како пева Дучић, све до драгачевских „које јутром буде”. Подсећа тако Томић и на Теодосија Хиландарца, који помиње трубу у „Служби Светом Симеону”, али и на песме Јована Стерије Поповића, Јована Суботића, Светозара Милетића, Ђуре Јакшића, Јована Јовановића Змаја, Војислава Илића, Алексе Шантића, све до Вељка Петровића, Милоша Црњанског, Момчила Настасијевића, Растка Петровића, Стевана Раичковића, Љубомира Симовића...
„Труба је прешла веома сложен пут културолошких трансформација пре него што је обележила савремену српску културу својом звучном и симболичном непоновљивошћу”, написао је Негришорац у предговору Томићеве књиге. „Ако је тако, а тако јесте, зар је онда чудо што су српски песници, током тог дугог процеса, веома често одговарали на тематске изазове трубе? Зар је чудо што су описивали њена чудеса, што су у њој препознавали некакве тајанствене силе или су је, пак, снажно укључивали у поредак најважнијих чинилаца човекове свакодневице. Српски песници су умели дрхтајима своје душе да одговоре на оне дубинске изазове на које у нама уме да затрепери све оно што има моћ да затрепери. Због тога ваља ове песнике саслушати, а у њима ће се наћи много тога што се ни наслутити није могло...”
Издавач „Трубе у стиховима српских песника” је Књижевна задруга Српског народног вијећа Црне Горе.
М. С.
