– Привлачила ме је разноликост средине – открива нам професор Харпањ. – Друкчије је било предавати словачку књижевност у Новом Саду, а друкчије на Филолошком факултету у Београду, где сам сваког другог четвртка одлазио преко 30 година. Једно време, у првој деценији новог века, био сам такорећи путујући професор на релацији Нови Сад – Београд – Банска Бистрица, где сам шест година предавао словачку књижевност и теорију књижевности. Предавао сам и на Високој педагошкој школи у Сегедину, непуне две године, до почетка бомбардовања Југославије марта 1999, и на истуреном одељење Педагошког факултета у Сомбору, у Бачком Петровцу. Али свугде сам се руководио начелом да наставник на факултету није ту себе ради, већ због студената. И студенти су то знали, осетили и поштовали.
Радни век сте провели на релацији Србија –Словачка припадајући подједнако у обе културе што на крају и јесте крунисано наградом за интеркултуралност. Како себе доживљавате у том смислу?
– Припадам словачкој мањинској заједници која је у таласима насељава од половине 18. века доње просторе некадашње Монархије и сместила се међу овдашњим живљем – српским, мађарским, румунским у Бачкој, Банату и Срему, и касније међу хрватским у Славонији. Са собом су поред оно мало материјалних ствари понели језик, веру, обичаје, касније је за њима долазила култура и школство: свештеници и учитељи. Моје родно село је Кисач, у близини Новог Сада. У време мога детињства, па и младости, у Кисачу је преовладавало словачко становништво, са двадесетак српских староседелачких породица. Сви мушки чланови ових српских породица су говорили и словачки, али су се женили Српкињама из других села, из једноставних разлога: друкчија вера и ношња. Основна школа је била на словачком језику, али се сећам и да је мени у вишим разредима биологију предавала професорица из српске староседелачке породице.
Ово помињем као илустрацију да ми интеркултуралност била спонтана од раног детињства, мада се, наравно, тада са том речју никад нисам сретао. То се пробудило у наставку школовања. Спонтано сам се определио за гимназију у Новом Саду, у време када су средње школе биле строге и није било ретко да се разред због једног предмета понављао. За разлику за одликаша из Кисача, био сам врло добар, у четвртом разреду једва одличан, са тројком из математике. Једноставно, од почетка сам више био склон хуманистичким предметима и после гимназије сам уписао студије југословенских књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду - размишљао сам и о филозофији, али тада се она могла студирати само у Београду. Елем, већ као студент прве године сам почео да пишем књижевне критике у студентском часопису Индекс, касније у Пољима, па Летопису Матице српске. И то на српском, али скоро одмах и на словачком. Почео сам и да преводим са словачког на српски. При крају студија сам почео да се интензивније бавим словачком књижевношћу, и од 1967. године сам скоро редовно боравио у тадашњој Чехословачкој. Када сам касније о томе размишљам, схватио сам да сам ја, неформално, завршио друге универзитетске студије тамо, из савремене словачке књижевности и чехословачке науке о књижевности структуралистичке методологије.
l Српског читаоца ће сигурно занимати у којој мери Словаци познају српску књижевност?
– Српски писци, као и писци из осталих јужнословенских књижевности, превођени су на словачки језик, мада не у довољној мери - а та мера никад ни не може да буде довољна. У последње време преводима са мањих књижевности не погодују ни финансијски услови. Друга је ствар што је у Словачкој приметан недостатак зналаца српског језика. Од краја 19. века српску књижевност су на словачки преводили мањински Словаци, тако је било и у међуратном периоду, а то је карактеристично и за последње време. Не бих да наводим имена преводилаца и преведене наслове, јер то изискује озбиљније истраживање. А такво истраживање изискује и проблематика реципроцитета, са српског на словачки – са словачког на српски.
У последње време сте пре свега посвећени преводилачком раду. Шта превођење књижевности значи за Вас? Шта тренутно преводите?
– Преводио сам поједине приповетке, студије, па чак и песме од најраније младости, али наставнички посао ми није омогућивао да се озбиљније бавим и преводом. После одласка у пензију имам више времена за превођење. Преводим прозу и књижевну теорију са словачког на српски. Највише сам преводио прозу Павела Виликовског, укупно 7 књига - две су још код издавача. У процесу превођења су сада и приповетке Сажаљивост добитника награде Anasoft litera за 2022. годину Станислава Ракуса, као и књига Разлог за радост добитнице ове награде за 2023, младе ауторке Соње Урикове.
Зденка Валент Белић
