Зрењанин; соба са улице, претрпана стварима и украсним ситницама. Банатска гостинска соба. Где је то од Медитерана о коме нам је Тодор Манојловић причао читав сат пре но што смо изашли у башту! Био је опседнут Медитераном; изгледао му је као исходиште и бит живота. Говорио је о градовима, биљу, дрвећу и, наравно, небу и сунцу. У каквом је то контрасту било са баштом његове великобечкеречке куће, где је живео под старост, у изгнанству, непознат новом нараштају и непризнат од нове критике. Усамљеност у којој је састављао крај с крајем.
Башта је била велика и запуштена. Без воћака. (Међутим, Воћке на брегу, платно Саве Шумановића, стајало је у његовој спаваћој соби, једва осветљеној прозором из дворишта, у ствари мрачној, тачно изнад узглавља, тако да би се, из извесне перспективе, могло учинити да Тодор Манојловић спава у расцветалом воћњаку.) Нешто поврћа, ближе кући, а затим врежа, спарушено зеленило, презреле бундеве, велике, црвеножуте, распрсле, неке пузавице које су се бесмислено пеле преко жбунова, једна мала вишња, а уза зид густа шибљика, без плода, без цвета, без мириса, тамнозелена. Носио је у руци лаку плетену фотељу и поставио је испод те шибљике. Ту је беспоговорно желео да га снимамо. (Кратак филм о њему.) Освртасмо се; открисмо да је то источна страна, јер се сунце, поподневно, приклањало западној. Тамо, пак, према Западу, није било зида, ни шибљике, већ обична неупадљива ограда која је делила две суседне баште. Видик је био чист и дубок. Небо без облачка, плаво и прозирно. Он је гледао, упртог погледа, у ту дубину запада и лагано се препуштао млакој топлоти сунца.
Сада је требало да поново почне своју причу о Медитерану, о инспирацији своје поезије. Седео је у запуштеној травуљини, у расклиматаној столици, топло одевен, са оронулим зидом куће у позадини и није изгледало да ће снимци бити адекватни – адекватни причи о Медитерану – није изгледало да ће све то бити одвише убедљиво, пре некако или нешто подругљиво, као неки подсмех – не само Медитерану, већ првенствено њему самом, песнику, са шеширом на глави. Али он се тада изненада – камера је већ снимала – окренуо устрану и рекао: „Ова смоква овде… Ова смоква уза зид, обасјана сунцем…”, и ми, поведени његовим погледом, угледасмо разгранато и лиснато дрво смокве, између једне и друге шибљике, изненђени и запрепашћени што га дотад нисмо приметили. Где би била једна смоква у банатској башти?! Па ипак, била је то одиста једна светлозелена, светлуцава, квргава и здрава смоква, са плодом, која је пред нама стајала блудно и изазивачки.
Наједном се све изокрену: схватисмо да Тодор Манојловић седи испод смокве, обасјан сунцем које се све усредсређивало на његово лице, са шеширом на глави који га је штитио од „медитеранске” светлости. За тренутак бесмо негде на мору, крај неког каменог зида, крај једне разлистале смокве, на сунцу, у срцу Медитерана. Све поста друкчије и истинито. Његове речи посташе истините. Тодор Манојловић није живео у Банату, дабоме, већ на мору, у сјају сунца, међу смоквама. „Ова смоква… „ – рекао је, и то је било довољно.
Павле Угринов
