Као декан водио је Академију током девет двогодишњих мандата, од 1986. до 2004, да би од 2007. до одласка у пензију био и председник Савета АУНС.
Академија уметности сутра, 22. априла, обележава 50 година постојања. У којој мери је у тих пола века оно жељено и остварено?
– Из перспективе високих уметничких школа, које баштине вишевековну традицију, 50 година и није много, али за средину у којој је Академија уметности у Новом Саду стасавала и оне који са њом деле већи део свога уметничког и укупног животног века – то је сасвим довољно дуг временски период не само за сумирање оствареног, него и као утемељујући ослонац амбициозног пројектовања будућег развоја! А и почело је са великим амбицијама: иницијатори оснивања Академије, композитор Рудолф Бручи, театролог Божидар Ковачек и сликар Миливоје Николајевић, нису, наиме, желели да у Новом Саду заживи само још један нови пункт високошколског формирања уметника, него да се у отвореном културном простору, оснивањем нове универзитетске институције, успостави уметничка ШКОЛА која ће сопствени идентитет градити на искуствима и традицији најзначајнијих светских уметничко/педагошких центара, али и бити креативно активан простор уметничке продукције. Око тих утемељујућих упоришта окупљале су се и прва и све потоње генерације наставника и сарадника, а резонантно с њима, уз нијансе генерисане и профилисане општим друштвеним околностима, пулсира живот Академије и свих протеклих 50 година. Мислим, стога, да је основна суштина жељеног и остварена, а да је неостварено присутно у домену материјално/прос- торних услова деловања Академије. И они су из године у годину побољшавани, али још увек нису на нивоу који би омогућио пуни размах и педагошког деловања и уметничке продукције Академије уметности.
Академија је једна од оних високошколских установа чија диплома, поготово данас, не може да гарантује посао, а камоли добру зараду. Припремају ли се довољно млади уметници за тренутак када ће напустити помало заштитничко окриље АУНС и суочити се са стварним светом?
– Чињеница је да већ поодавно живимо у времену у којем његово величанство НОВАЦ настоји да у свој јарам упрегне укупне људске ресурсе. Верујем да уметност, односно укупни простор културе има највећу потребу да се томе одлучно одупре. Овим питањем додирнули сте раван која, управо стога, никада није била одлучујуће релевантна за студије уметности. Онај ко очекује да му факулетска диплома одмах по дипломирању гарантује запослење и добру зараду – не уписује студије уметности. У праву сте, дакле, да Академија припада високошколским институцијама чијом дипломом није гарантовано ни радно место ни добра зарада, али студенти то знају и стога их није ни потребно припремати за „суочавање са стварним светом“.
Да ли је и шта у протеклих 50 година рада Академије могло и можда морало боље?
– Поменуте друштвене околности су дефинисале и простор оног што је могло бити и мислим да је он максимално преточен у остварено, те потврђен деловањем бројних ликовних, примењених, драмских и музичких уметника који стварују запажено успешне и самосвојне уметничке, научне, или педагошке каријере не само у простору наше културе, него и много шире. Они и чини протеклих пола века Академије уметности. Оно, пак, што би морало бити боље је, по мом дубоком уврењу, непостојећи простор, јер да је нешто морало бити - то би и било! Мислим, дакле, да ништа није морало бити боље, а да су већ поменути материјално/просторни услови деловања АУНС могли, а надам се и да ће у догледно време и бити још бољи.
Низ је пројеката обележило рад Академије кроз историју, али су нама, који то посматрамо са стране, пре свега у фокусу Академско позориште „Промена” и Камерни оркестар Camerata Academica. Шта бисте Ви још издвојили?
– И „Промена” и Camerata Academica, али и Салашарско позотиште (Tanyaszínház), те Симфонијски оркестар и Мешовити хор представљају ансамбле који чине већ поменути креативно активни простор уметничке продукције, односно комуникације са окружењем у коме Академије уметности делује. Њему припада и Галерија АУНС, чијим, не тако давним, отварањем је успостављено респектабилно ново присуство Академије уметности у културном животу Новог Сада и омогућено креативно сучељавање и са ширим кругом поклоника ликовних и примењених уметности. Изузетно је значајно подсетити да је Академија и стециште научног сагледавања уметности, те да, од 2013. године, издаје научни часопис „Зборник радова Академије уметности”, који редовно излази једанпут годишње и којим је Академија самосвојно присутна и у области научног представљања укупног простора уметности.
Шта бисте данас, када времена поново нису баш наклоњена уметности, саветовали колегама педагозима, али и младим уметницима?
– Наклоњеност, или ненаклоњеност времена, односно друштвених околности јесу нијансирајући, али не и битно одређујући параметри уметности. Верујем, стога, да је за све који уметност осећају као сопствено природно окружење - без обзира, дакле, са које стране универзитетске катедре се налазе и да ли су више, или, мање млади - изузетно битно да управо у свом времену, једином које и имају, препознају и што потпуније уобличе сопствено виђење оног делића космоса чије име је УМЕТНОСТ. Савет би, стога, био: не заборавите да је тренутни тренутак једино време које истински имамо и да управо у сваком тренутном тренутку уобличавамо и траг у времену прошлом и нови корак у време будуће.
Мирослав Стајић
