Она, смрт, није нажалост плод нечије – Бог, писац, свеједно – богате маште или хипотетичка претпоставка, него је неминовност и питање тренутка у времену.
Колико су само пута убијени величанствени Кинг Конг или Годзила у вечитом рату који траје између животињских врста (људи, мајмуни, гмазови и гуштери...) у популарним жанровима литературе у којима је убитачно дејство емоција драстично увећано менталним визуелним записима из филмова? А то је још најбезазленије што налазимо у књигама!
Сигурно није случајно што наши другари, творци нових светова, наши писци, често на почетку књиге често напомену да је прича измишљена и да је свака сличност са стварним догађајима случајна, али када ти исти јунаци у тим истим књигама убију своје јунаке, тешко да нам је утеха што, као, знамо да су ти ликови измишљени. Да ли мање боли када сурови Марко Краљевић буздованом међу плећа туче вилу Равијојлу или када дрски Ахилеј у двобоју убије великог тројанског јунака Хектора, када се заносна дева вилинског двора (у филму је глуми Лив Тајлер) одрекне бесмртности због Арагорна, а и већина осталих јунака “Господара прстенова” на крају се укрцава на брод и одлазе у Сиве луке?..
Уосталом, плачемо, и Виљем Тел је замало убио сопственог сина, сличан чин “жртвовања” умало се збио и у Библији, што би свакако пољуљало будућу рецепцију вере и историје у вековима који се котрљају до дан-данас да се Бог није предомислио у задњем трену, а Рај и Пакао из књижевности, када би се мало замислили и присетили, препун је јунака који су страдали јер су имали ту несрећу да буду рођени из пера почесто крвожедних писаца. (А довољно је и мало мрзовоље, лоша јутарња кафа, мамурлук... и ето ти белаја!)
Колико само смрти и умирања има код Шекспира, а на другој страни временске клацкалице, много ближе нама, код Мартина, права крвава свадба, убијање јунака и онако успут, а чак још увек није успео ни да заврши своју франшизу; могуће је да последњи том није ни написан јер му је за основну радњу зафалило јунака. Све је то, што би рекао Сабато, прича о јунацима и гробовима, а као доказ колико нас погађају све те фикционалне (виртуелне) смрти, довољно је само присетити се умирања у Молнаровим “Дечацима из Павлове улице”, Штајнбековим “О мишевима и људима”, Егзиперијевог “Малог принца”, Ане Карењине и Бамбија, “Великог Мона” и Девојчице са шибицама. Па читав низ “сличних” смрти јунака код Хемингвеја, Ремарка, Томаса Мана и Црњанског.
Рембо би рекао “истински живот више није овде”, а већ споменути Сабато привидно неутралније, а заправо још потресније, односно страшније: “Дошао сам у Сантандер да примим награду ’Менендес и Пелајо’, и јутрос сам пожелео да одем са Елвиритом да видим море са обале, можда последњи пут”.
У свету који и даље припада људској врсти, иако сваки појединачни од припадника врсте јесте ограничен на релативно кратак временски интервал трајања, свака појединачна смрт је неопозива и коначна, трагична или бар тужна ако ништа друго, али и смрт јунака у књигама не да уме него и јесте такође неопозива и на читаоце уме да делује једнако као да је стварна, без обзира да ли се односи на умирање преписано из живота, или је све, како се то често ограђују аутори, измишљено (“свака сличност са стварним догађајима је случајна“).
Смрт ће, на крају, уследити. Десиће се. Верујте. Зато и није толико битно да ли су јунаци који су помрли у књигама измишљени (измаштани) или пресликани из живота. Умрли су и тиме заслужили сваку сузу туге, осећања разумевања и жаљења – и молитве - коју су читаоци у стању да пролију за њима.
Чак и када висока трава прекрије бојно поље (живота или приче) остаће и трајаће жал за јунаком, докле год постоји запис о њему.
Ђорђе Писарев
