ПРИЧА О КЊИГАМА Умиру ли јунаци романа?

Како доживети причу у којој се јунаку, научнику,  стационираном на Соларису – истоимени роман Станислава Лема - дешава да се пробуди а да му на кревету, поред узглавља, седи девојка која се убила годинама раније, у неком другом животу, још тамо, на Земљи?
w
Фото: Pixabay.com

Сенка, јунак романа “Амерички богови” Нила Гејмена, суочен је са сличном опцијом “без избора”: Лора, која је правила најбољи чили, користећи посно месо, црвени пасуљ, ситно сецкану шаргарепу, флашу тамног пива и исецкане љуте папричице, мртва је, после тешке саобраћајке, али се Сенка буди усред ноћи, у мотелу, спознајући да  “нека жена” седи на рубу његовог кревета: “Познавао ју је. Препознао би је у гомили од хиљаду, па чак и стотину хиљада. Седела је, праве кичме, на рубу његовог кревета. И даље је била у тамноплавом комплету у коме су је сахранили. Говорила је шапатом, али јој је ипак препознао глас. Претпостављам, рече Лора, да ћеш ме питати шта радим овде. Сенка не рече ништа. Сео је на једину столицу у соби и, напокон, упитао: Душо, јеси ли то ти? Да, одговори она, хладно ми је, куцо. Душо, ти си мртва. Да, да јесам. Руком потапша кревет поред себе.Дођи и седи поред мене, рече она. Не, одби Сенка. Мислим да ћу засад остати овде. Морамо да расправимо неке нерешене ствари. Мислиш, то што сам мртва?” 

Није чудно, заправо, што јунаци устају и опстојавају иако су мртви, о чему сведочи и мајстор Е.А. По – Пад куће Ушер – или читава једна област из доба романтичарске литературе, која је названа, не случајно, гробљанска поезија, нити је случајно да мртви устају, као вампири или као зомбији, бар. (Драматични страх будућих покојника о буђењу у ковчегу, под земљом.)

Фото: Pixabay.com

Дешава се то у романима, у књижевности, а да ли и у животу и смрти? 

Као у “дану мрмота”, када се довољно исплачете, емоционално испразните и катарзично прочистите, и када тако ослобођени (и промишљени?) тек почнете да припуштате дубоку тугу што су мртви сви ти јунаци из књижевних дела које сте волели, односно које волите, и прикупите све те књиге са трагичним крајем на гомилу, и схватите – на уводним страницама јунаци су и даље – увек -живи! Што се не би могло рећи за њихове творце, писце. 

Давно су помрли сви ти писци чувени не само по свом таленту и бесмртним књигама које су оставили иза себе, него и чувени као убице сопствених јунака, јунака које су одабрали и измаштали. Јер  чињеница је, давно су помрли и Шекспир и Кафка, и Едгар Алан По, Хемингвеј и Ремарк... а камоли њихови јунаци, и ниједна божанска књига коју су измаштали, баш као неки богови, неће их изнова учинити живим у стварности која нам је свима дата, и никада више дашак мирисног ветра неће свежином попрскати њихова лица, нити ће сунчеви зраци огрејати милином њихове огољене мишице, нити ће они икад више чути раздрагани смех безбрижне дечурлије кроз широм отворена окна својих пријатних изби. Јер, писци су, за разлику од својих измишљених  јунака, ипак, само смртна створења. Баш као и сви ми, обични (смртни) људи.

Базна, основна, примарна религијска литература – Библија, Куран, Талмуд – бави се надама и обећањима: живот је вечан, кажу, тврде, не брини, и иза застора постоји обећање новог животног даха, новог сна. Али, уколико малчице обрнете угао посматрања, поглед на пола напуњену чашу очас посла се претвори у реалност полупразне чаше: говоре ли књиге о обећању новог живота или о обећању потпуне празнине, ишчезнућа, коначне смрти?

Тако, уколико се осећате као јунаци живота и нисте још увек свесни да сте већ мртви – стандардна и неминовна болест на смрт – то јест да ћете ускоро, и кад тад то бити - ипак пожелите живот вечни, пронађите доброг, а сиромашног писца. Сигурно ће прихватити новац да вас убаци у свој роман, барем као минорног портира у јевтином мотелу на аутопуту, мотелу који обилазе очајни викенд љувабници, барем као ноћног чувара полупропале фабрике за производњу еколошких метли на које и вештице гледају с презрењем.

Као књижевном јунаку обећање живота вечног је извесније него ишта друго јер живећете доклегод постоји иједан примерак у коме, записани, обитавате и треба само да се позабавите основним филозофским питањем: обећање новог читања или новог живота.
За овај (књижевни) дом не треба да бринете: књиге не гору, зар не? 

Ђорђе Писарев

 

EUR/RSD 117.1109
Најновије вести