УВЕК НАСМЕЈАНА СТАРА ДАМА Ка осмеху Европе, Јелена Марићевић Балаћ

(Академска књига, 2023)
e
Фото: (Академска књига, 2023)

Монографија Ка осмеху Европе трећа је и уједно најкомплекснија и најпотпунија стручна књига др Јелене Марићевић Балаћ, доценткиње на Одсеку за српску књижевност Филозофског факултета у Новом Саду и председнице Омладинског одбора Матице српске. Како поднаслов објашњава, предмет ауторкиног истраживања је савремено српско, пољско и чешко песништво у компаративном кључу, уз напомену у уводу да се појам савременог песништва односи на оно после Првог светског рата. Са друге стране, као и Петар Вујичић, уз Бисеку Рајчић најзаслужнији са рецепцију западнословенског песништва код нас, ауторка у свим књижевностима уочава највредније и пре једногласне потврде критичара. Са изузетком уводног поглавља у ком се мапирају бројне тематско-мотивске сродности српске, чешке и пољске поезије у последње три деценије које служе као докази оправданости поређења песништва три побројане културе, читава монографија је интерпретативног карактера. У њој се, поред тога што се анализирају појединачне песме и уочавају поетичке одлике репрезентативних песника, примери из српског песништва пореде са примерима из две западнословенске културе.

Подељена даље на четири поглавља, монографија поред различитих песничких генерација и њихових матичних култура интегрише и дијаметрално супротне типове песничког израза. У првом поглављу акценат је на „песницима  културе“, онима чија се поезија наставља на богат корпус европске и националне традиције. Друго поглавље тиче се колико културе, толико и природе, њиховом контрасту и могућностима симбиозе природе и цивилизације у савременом добу. Битно питање које на више места ауторка промишља јесте постоји ли уопште цивилизација у нашем времену. На то питање теоријски и практично би треће поглавље могло понудити одговор. Наиме, оно је у знаку „екопоетике“, савремене књижевне теорије полонисткиње Јуље Фједорчук и хиспанисте Херарда Белтрана. Екопоетика, која до Јелене Марићевић Балаћ није била примењивана на корпус српске књижевности, чини се као веома подстицајно решење за интеграцију природних наука и уметности како би уметност уопште и могла опстати у времену треће научно-технолошке револуције. Последње поглавље компаративно сагледава авангардне и неоавангардне покрете у српској, пољској и чешкој књижевности, без обзира на време њихових јављања. Уз то, монографију чине и три приказа објављена у Додатку, као и Закључак и посве занимљива напомена у којој аутор

Треба напоменути и далекосежније домете монографије Ка осмеху Европе која ипак претендује на нешто шире од компаративног проучавања словенских књижевности. Наиме, чини се да је на више места ауторка дошла до сличног закључка, иако полазећи од поезије песника најразличитијих поетика. Да би се западнословенске књижевности укључиле у контекст европске књижевности оне су неретко морале да жртвују свој словенски карактер. Међутим, са српском књижевношћу то није случај, јер се она укључујући се у византијску културну сферу, од својих почетака напајала античком традицијом која је заједничко наслеђе како Западне, тако и Источне Европе, с тим да је подела Исток – Запад, како објашњава Марија Јанион на коју се ауторка позива на више места, увек имала за циљ да уништи јединство Европе. Јелена Марићевић Балаћ не устручава се да покаже, најмаестралније на примеру поезије Анице Савић Ребац, да је српска књижевност и јужноевропска, и источноевропска, и медитеранска, и словенска, и са изразитим наносима источњачке културе. У том смислу, српска књижевност не мора се одрицати ничега како би била европска, јер она много дубље и постојаније почива на истим темељима као и западноевропска која јој њено легитимно наслеђе негира. Ауторка монографије Ка осмеху Европе свесна је изузетне вредности своје културе и у њој може препознати ведрину и насмејаност коју европска култура није никад изгубила, барем на једном делу континента.

Лазар Букумировић

 

EUR/RSD 117.1277
Најновије вести