Да ли је потребно да нам тзв. верификовани, легитимни становник Европе – за разлику од нас, домородаца из Србије – потврди да нисмо само сенке изгубљене у магли, да нисмо људи без својстава? А понекад, као у случају Хандкеа и Србије, довољна је и реченица попут оне коју је записао у “Летњем додатку зимском путовању” (1997), да нас укотви на мапу постојања: “И Србија преко граничне реке беше онда још огромна соба сирочета, као и својевремено у зиму; том просторијом се сада, пак, орила бука, и беше она испуњена дречећим, необичним бојама и облицима, које су на нашим меридијанима називани византијски, а мени су изгледали тиролски, баден-виртембергшки, нормански или невадски”.
Најгора је тиха равнодушност, благи презир, то, врло увредљиво, што не знају да ли си на географској карти у неком буџаку Азије, Африке или Европе. Или на досадном Марсу. Просто да пожелиш да сви доживе напад обучене барбике у послепоноћним сатима: био би то прави (г)астрономски специјалитет!
Идентитета. Када он, дакле, са своје разумне европске дистанце погледа Београд, Велику Хочу, Бајину Башту или Нови Сад, ми видимо и тај именовани Нови Сад у пуној важности, у оном интензитету у коме наречени Нови Сад поприма, оправдано, важност коју је заслужио, баш као Њујорк, Москва, Париз или Беч у неким заслуженим тренуцима.
Слике звезда, тврдио је Ђордано Бруно, сенке идеја које представљају небеске објекте, ближе су трајној стварности него слике пролазног света који се налази испод њих. У том пролазном свету који морамо оџивети нисмо баш ради да будемо само “пужева кућица коју је згазило стопало лажне светске историје”. А када Хандке напише да се “у Вишеграду одвијао живот само још на гробљима, а у Сребреници, по свему судећи, није се уопште више одвијао”, ми знамо да се то више не може промишљати, ни боље ни горе, и да би нам, ипак, било лакше да се посветимо фасцинацији романом “Голманов страх од пенала”, на пример, који нас је уздрмао у младим годинама док смо још увек имали безрезервну веру у аутономију и светост чисте литературе. Али, опет, усуд историје који одређује мој, твој или Хандкеов живот тера нас да, бар на тренутак, признамо како нас, обичне смртнике, збуњује растегљив морал који је проглашен за важећи. Најбоље га је описати цитатом из Керолове Алисе: "Та, та, дете, рече Војвоткиња. Све у себи има морала, треба само да га пронађеш"!
Ипак, можете ли се помирити с тиме да сте због илузија бацили године и године које више никада не можете повратити? Може ли се поправити тако страшна ствар као када потражите своје срце, потребно баш у том тренутку, а установите да сте га негде већ оставили, негде високо у брдима, и да га је немогуће поново задобити. Морали бисте се пењати тако високо: “Јуче звездано небо изнад мене и вечни закон у мени. А данас? Јорган изнад мене и душек испод мене”.
Када се сведу рачуни, и смрт и љубав другачије звуче у фикцији. У стварности, видели смо бескрајна поља расцветалих црвених булки, пламтеће кугле, сунце које се поново рађа после апокалипсе, бабојебе, златна јутра у винограду, безброј звезда падалица, лудачке ветрове који замрзавају прсте усред маја, нестварну месечину, чарапе с држањем, слатки сан с пацовима у мемли подрума, комаде челика што лепршају испред очију попут разиграних лептира, спавање са змијама у влажној рупи на пољанчету, четири истовремене дуге на небу у зони сумрака, Србији, и сви ти тренуци, када нас не буде, неће бити изгубљени као сузе на киши, захваљујући и писцима попут Хандкеа, који дискретно, али неопозиво, аутентичним списатељким Ја, враћа идентитет у који смо и сами посумњали, идентитет готово изгубљен у деценијама у којима су нас, у некој новој “причи са западне стране”, готово уверили да смо мање људи, а више бесловесне звери из сенке, из сиве зоне полуделе Страже на Дивљој граници коју, за добробит хомогеног, цивилизованог глобалног народа рајске планете, треба укинути.
Ђорђе Писарев
