In memoriam: Драган Недељковић (1925–2015)

„Смрт никада не изненађује мудраца; он је увек спреман на одлазак„ - говорио је за живота овоземаљскога академик и професор Драган Недељковић, цитирајући Лафонтенове стихове.

И притом би имао обичај да дода: Јер чак и када је сваког трена очекујемо, смрт нас предухитри и изненади. Лепо нас опомену Конфучије: „Још ни живот не познајемо, а како можемо познавати смрт„. 

Тако је писао писац Драган Недељковић у једној од својих књига из трилогије светлости, надахнутој мемоарској књизи  „Светлост изблиза„ (Београд, 2000). Друга два тома трилогије су „Издалека - светлост„ (Београд, 1996) и „Из дубине светлост - у предворју смрти„ (Београд, 2003). Два пута га је у животу смрт дотакла својим хладним крилом. Први пут, на Сремском фронту где је као војник 1944. године био осуђен на смрт стрељањем, заједно са целом четом која је напустила положаје. Други пут га је анђео смрти дотакнуо леденим крилом у Француској, његовој другој духовној и радној отаџбини, када је на  путу између Стразбура и Нансија, заједно са породицом, доживео страховиту саобраћајну несрећу и лебдео у коми на међи између живота и смрти 40 дана. Из мртвих су га тада вратили у живот  (и светлост) изванредни француски лекари. Трећи пуит га је смрт предухитрила, дефинитивно, у Београду 5. јуна 2015. када је доживео „кончину дана својих„ и преселио се „тамо где свих времена разлике ћуте„ у 90-ој години свог плодног и неуморног ствасралачког века. 

Пре тога остварио је завидну научну и просветитељску каријеру истакнутог слависте и угледног компаратисте у Југославији, Европи и у свету. Његова неуморна радна енергија и неисцрпни стваралачки елан оставили су за професором Недељковићем импозантно научно, есејистичко и списатељско дело. Животни пут га је водио од завичајнев Руме, преко Београда, до великих француских универзитета у Стразбуру, Бордоу, до Сорбоне где је студирао Француску и упоредну књижевност и, коначно, до Нансија , где је завршио плодну и богату каријеру као шеф Департмана за славистику и где је за изузетне научне заслуге проглашен за професора емеритуса. Драган Недељковић је један од ретких српских научника који је стекао оба француска доктората: универзитетски и државни.

Универзитетску докторску тезу „Ромен Ролан и Стефан Цвајг„ одбранио је у Стразбуру, а државни докторат је бранио у Монтењевом Бордоу, код славног Роберта Ескарпија. Матични универзитет му је био у Београду, где је предавао Светску књижевност, а као професор по позиву предавао је на Сорбони , Бордоу и Стразбуру. Био је редовни члан Европске академије наука и уметности са седиштем у Паризу.  

Поред дисертације, објављене у Паризу на француском језику (око које се подигла бура и водио велики судски спор са удовицом Ромена Ролана), професор Недељковић је објавио око 500 стручних и научних огледа и расправа из светске књижевности и компаративистике. Међу стручњацима у свету је уживао велики светски углед човека који је духом и културом на свих пет континената пленио као „грађанин света„.

Био је неуморан изасланик и афирматор српске културе, уметности, цивилизације. Као сјајан културни посленик био је редовни учесник међународних конгреса и симпозијума на којима је одржао на стотине предавања. Био је такође и сјајан организатор научних скупова и симпозијума у земљи и у иностранству. Организатор је великог научног конгреса Међународне асоцијације за компаративну књижевност у Београду 1967, где су се први пут срели научници са Запада и из тадашњег Источног блока. Као русиста био је пођеднако код куће у Русији и, као превејани космполита, имао је дом и у Европи. Наша култура је у њему имала велико име и сјајног представника хуманистичке интелигенције, консеквентно ангажованог интелектуалца и борца за хуманистичке вредности. Оставио је на десетине монографија и научне студије из руске и западноевропске књижевности. Код издавачког предузећа „Дневник-Холдинг„ објавио је кључну књигу „Моћ и немоћ књижевности„ (М. Сад, 1996) ум којој је изложио своју дубоку веру у мисију песничке и уметничке речи и своје сумње и дилеме о месту књижевности у савременом свету. Такође, у Новом Саду, у издању „Матице српске„, изашла је његова позната студија „Универзалне поруке руске књижевности„ , књига на којој су се васпитавале генерације студената широм Југосласвије и Француске. У Русији му је славу донела студија  „О Тихом Дону  Михаила Шолохова„ (Сарајево, 1967, Рума 2002). Тада је академик Недељковић бранио аутентичност Шолохова од напада А. Солжењицина у једној дебати која је имала међународних ођека. Круну његових научних истраживања представља тестаментарна књига  „Велико доба руске књижевности „ (Београд, СКЗ, 2011).

И на крају, мада не на последњем месту, акададемик Недељковић је стајао на челу Српског народног покрета „Светозар Милетић„ као осведочени заступник Милетићевог програма И као Србин и као Европејац. Речју и делом.

Миодраг Радовић

EUR/RSD 118.3363
Најновије вести