Бенд који је настао 13. јануара сада већ давне 1980. године ове сезоне слави један леп јубилеј – 40 година од албума обрада чувених песама страних музичара и бендова “Лес Цхансонес Популаирес” (1983).
Тако на задовољство публике следи други повратак „Електричног оргазма“ након две године у бивши Дом синдиката, односно сада Мтс Дворану.
Многи сматрају да је то био заиста тријумфални распродати концерт тог 9. децембра 2021. у великој сали ове култне дворане. Гости на концерту 15. децембра ће им бити глумица Аница Добра и рок музичар Зоран Костић Цане, певач и лидер бенда “Партибрејкерс”.
Неки музичари и бендови су понекад опседнути тиме да понове тако велики успех и снажну размену енергије са публиком, каква је била пре две године на споменутом великом концерту, када је "Електрични оргазам", са закашњењем, услед пандемије корона вируса, славио 40 година каријере.
"Покушавамо да се никад не оптерећујемо таквим стварима, било је пуно тога у протекле 43 године. Тај прошли концерт у Мтс Дворани је био заиста одличан и радујем се да је РТС коначно измонтирао снимак који су тад направили. Требало би да цео концерт буде емитован после нове године, додуше подељен је у две емисије од по сат времена", открио је Срдјан Гојковић Гиле, фронтмен бенда.
Београд се у последње време прилично активирао са великим бројем концерата, тако да се оснивају – отварају и неки нови тренд простори (клуб Заппа База), или се нека места обнављају и поново оживљавају (Хала Пинки, Хангар Лука Београд), чак су Гиле и екипа свирали и на Платоу испред Музеја Југославије као посебна атракција.
Групе у виду радозналости имају жеље за освајањем неких нових концертних места која раније нису походили, не само у престоници, већ и у другим местима Србије, па и региона.
Опет, можда је за "Електрични оргазам" Дом омладине и Мтс Дворана остаје некако „сигуран круг двојке“ у Београду.
"Лепо је свирати на новим просторима, али и на проверено добрим местима као ова два споменута. Не размишљам ја тако далеко типа где ћемо свирати следећи концерт у Београду. Кад то буде дошло на ред, видећемо где нам је најбоље у том тренутку да направимо концерт”, сматра текстописац, композитор, гитариста, аутор готово свих песама "Електричног оргазма".
На албуму „Les Chansones Populaires“ налазе се следеће обраде светских музичких уметника: "Лоцомотион" (1962, Карол Кинг, Гери Гофин), "Citadel" (1967, The Rolling Stones, autori Mik Džeger i Kit Ričards), "Metal Guru" (1972, T. Rex, autor Mark Bolan), "I'm Waiting for the Man" (1967, The Velvet Underground, autor Lu Rid), "The Man Who Sold the World" (1970, Dejvid Bouvi), "Being for the Benefit of Mr. Kite" (1967, The Beatles, autori – Džon Lenon i Paul MekKartni), "When the Music's Over" (1967, The Doors) i "Blue Moon" (1934, ауторски тандем Ричард Роџерс и Лоренц Харт).
На први поглед је јавности необично за један ауторски аутентичан, оригиналан бенд какав је од почетка „Електрични оргазам“ да се одлучи и сними и један студијски материјал - обрада „Les Chansones Populaires“.
Истина, нису једини, у свету су се разни велики музичари одлучили да посвете неки албум својим омиљеним песмама (Џорџ Мајкл, Род Стјуарт, Тони Бенет, Том Џонс, Гунс ’Н’ Росес), као и домаћи аутори.
Опет, та врста пројекта и изазова може групу да инспирише да буде опет своја, уникатна, иако представља песме других аутора, колега.
Срдјан Гојковић Гиле напомиње Тањугу да је тај њихов албум, ако се не вара, снимљен и издат пре свих наведених музичара.
Њима је инспирација био албум “Pin Ups” (1973) од легендарног британског глам рокера Дејвида Боувија, где је овај музичар урадио сличну ствар са обрадама песама бендова “The Pretty Things”, “The Who”, “The Yardbirds”, “Pink Floyd”, “The Mojos”.
"Да, било је необично да то неко уради 1983. године, и као сто Синиша Шкарица рече, нико од тад није сличну ствар урадио на простору бивше Југославије. Али нама се увек свидјало да радимо нешто што публика не очекује, то нам је одувек било забавно", напоменуо је Гиле.
Синиша Шкарица је познати хрватски музичар, продуцент, музички уредник.
Такодје је занимљиво што се у селекцији тих светских композиција антологијских састава и солиста ипак нису одлучили „на прву лопту“ највећих хитова тих звезда.
"Да, мени би било досадно да обрадјујемо велике хитове, то никад нисмо радили. Чак и “Бејбе ти ниси ту”, обрада “Out Of Time” од “The Rolling Stones”-а је била њихова опскурна песма, од које смо ми направили велики хит у Југославији, у оно време”, подсетио је Гиле.
Гледано опет из ове перспективе, бенд увек може да размишља на тему да прошири ту листу избора са албума, ако би се одлучи да сними и својеврсни наставак тог пројекта.
“Кад би сад радио тако нешто, сигурно би се нашли и неки аутори које тад нисмо обрадили, пре свих вероватно Боб Дилан. Ми се трудимо да никад ништа не радимо “на прву лопту”, нисмо ми такав бенд”, објаснио је лидер “Електричног оргазма”.
Каријеру су почели у жанру панк музике, хитови који су обележили почетак стваралаштва су уједно били и њихов заштитни знак у том правцу, од „Крокодили долазе“, „Небо“, преко „Конобара“ до хита „Златни папагај“. Били су панк, онда врста ундергроунд рок музике, да би убрзо даље постали рок звезде, односно – маинстреам, према неким гледиштима.
Данас се другачије посматра та подела, алтернативна и мејнстрим музика, понекад се неминовно касније спајају и постају једно.
Ако увек бендови као “Електрични оргазам”, имају распродате концерте широм земље и региона, онда се сматрају да не могу бити алтернатива?
"Рокенрол никад није био маинстреам у Југославији, а још је мање сад у Србији. Народњаци су били и остали главна струја у музици овде. То би био маинстреам да смо ми бенд из Лондона или Њујорка, али нисмо. Ми јесмо почели као новоталасни банд, али после нашег другог студијског албума “Лишће прекрива Лисабон” (1982), ја сам схватио да је та плоча врхунац у оквиру тог музичког израза и да немамо ту више шта да додамо, да бенд мора да се мења. Идеја је била да се вратимо ономе на чему смо одрасли, на базични, психоделични, гаражни рокенрол. То смо и урадили на “Лес Цхансонес Популаирес” и наставили даље у том правцу”, оценио је рок музичар.
Занимљиво да је бенд у последњем периоду некако стално у прославама јубилеја са истом цифром – 40 година: прво само постојање групе (2020), 40 лета од „Лишће прекрива Лисабон“ (2022), и сада такодје четири деценије „Les Chansones Populaires“.
Има се се благи утисак да тих 40 година као да никако не пролази, јер можда бенд потајно жели да се задржи на томе да група увек нешто слави, обележава, заправо као да заувек и живи.
"Јесте, ушли смо сад у ту зону, “40 година од…”. То је, да се не лажемо, невероватан подухват. Да један овакав бенд, који никад није био естрадног типа, опстаје на овим просторима упркос свим потешкоћама и бескомпромисно гура даље своју причу", истакао је Гојковић.
Београдски рокер је нагласио да на овај начин “Електрични оргазам” такодје стално стиче нову публику, јер већина њих није ни била родјена кад су они издавали те албуме.
"Ми смо јако поносни на то што смо урадили и желимо да продужимо живот тим плочама и да их представимо новој публици, отуд та реиздања старих албума. Кад их већ реиздајемо, а и како бенд још увек постоји, супер је да их и концертно представимо. Очигледно је да је публика јако добро то прихватила, а и нама је забавно да свирамо део концерта песме који нисмо свирали 40 година. У сваком случају наставићемо са тим”, најавио је Гиле даље идеје око представљања тих старих албума на концертима убудуће.
Срђан Гојковић Гиле (главни вокал, гитара), Бранислав Петровић Банана (гитара, пратећи вокал), Зоран Радомировић Шваба (бас гитара, пратећи вокал), Благоје Недељковић Паче (бубњеви), Љубомир Ђукић Љуба (главни вокал, клавијатуре, пратећи вокал), чине садашњу поставу “Електричног оргазма”, након разних персоналних промена чланова кроз историју бенда.
Сигурно су један од ретких састава не само код нас, већ и у свету, да је имао ту јединствену прилику и част да добије два дугометражна документарна филма и то за јако кратко време.
Група и њен фронтмен имају све разлоге да буду поносни на ту чињеницу да им се реализују два остварења - „Електрични оргазам за људе будућности“ (2019) редитељке Марије Вукић и „Ево сада видиш да може“ (2022) у режији Слободана Симојловића, и то на значајним фестивалима „Белдоцс“ и „Док ’н’ ритам“.
Готово немогуће је бирати између „своје деце“, те фронтмен размишља на ту тему којим је филмом ипак мало више задовољан, првим од сат времена или другим у продукцији РТС-а од скоро два и по часа.
"Ја јако волим оба та филма. Маријин филм је нискобуџетни филм, делом са турнеје по Канади и Америци. Али баш зато има ту неку дозу интиме. Осим тога Марија је дугогодишњи пријатељ бенда па је то свакако и допринело да се та опуштена атмосфера пренесе на филм. Слободанов филм је прави професионални филм о рокенрол бенду који је јако дуго рађен. Има и пуно архивског материјала и у њему не говоре само чланови бенда, већ и неки други људи. Одлично је снимљен и монтиран, како се и очекује кад РТС стоји иза пројекта. Слободан је уложио више од годину дана свог живота у тај филм и то се види кад га гледаш”, анализирао је два филма о бенду Гојковић.
Настао је тихи тренд да се снимају документарни филмови о музичким групама у свету и код нас.
Осим њихових филмова, Гиле је учествовао и у документарном остварењу „Небеска тема: Прича о Влади Дивљану“ (2019) Младена Матичевића.
Појавио се и нови филм „YУ Група: Тренутак сна“ Дарка Лунгулова, постоји и остварење “Лове Хунтерс” о тој панк рок групи из Новог Сада, а публика изгледа да тражи да оваквих пројеката буде све више и можда јавност не схвата увек прави значај тог документа историје.
"Ја обожавам документарне филмове, не само о рокенролу. Тако да апсолутно подржавам све у вези тих остварења. Гледао сам YУ Групу, то је бенд на ком сам ја одрастао, тако да апсолутно подржавам све оно што они раде, па наравно и тај филм”, открио је Гојковић.
Јубилеј 40 година албума “Les Chansones Populaireс” бенд слави на турнеји по целој земљи и региону, тако су синоћ (07.12.) били у Дому културе Нови Сад, вечерас (08.12.) ће свирати у Сремској Митровици, и онда следи 15. децембра Београд - бивша Дворана Дома синдиката.
Прилично су тражени и активни по целом региону, стиче се уисак највише у Хрватској.
За неке би можда било неминовно да у тим приликама постану југоносталгични када виде на хиљаде људи који певају све стихове култних песама и уживају у том тренутку.
Ти рокенрол догадјаји пружају осећај барем једно вече као да се сви ми нисмо ни растајали.
"Нисам југоносталгичар, али за мене је то простор у ком сам рођен и формирао се као човек. За мене је све то моја домовина, без обзира што се сад зове регион и што морам да чекам у редовима да предјем неку границу”, сматра водја некада новоталасног рок бенда.
Не само на концертима уживо, већ овај бенд је „присутан“ и у кинематографији нашег региона бивше Југославије.
Тако је недавно изашао хрватски филм „Најсретнији човјек на свету“ македонске редитељке Теоне Стругар Митевске, која говори претежно о темама из Босне и Херцеговине, где се чује хит „Златни папагај“.
Дакле и након више од 40 година такве композиције интензивно живе и кроз нове филмове некадашње СФРЈ.
Гиле каже да није још увек имао прилике да види тај филм, али напомиње поново да је “све то моја домовина”.
"Ја се не осећам као странац ни у једној од нових држава које су настале распадом Југославије. То што те песме живе и после 40 година је само потврда да су биле добре и да немају рок трајања", оценио је рокер, који је током богате каријере од 43 године имао изузетну промену имиџа, као прави камелеон.
Од панк визуелизације, до правог рокера, фризуре су се доста мењале, и увек је Гиле био неко нови, другачији.
Како дуго траје, изгледа да се у овом имиџу ипак најудобније осећа од свих фаза промене.
"Те промене су увек биле спонтане, како сам се мењао ја, тако се мењао и мој изглед. У свим тим променама сам се осећао удобно, као и у овој фази сада. Не планирам скоро неку драстичну промену изгледа, али никад се не зна”, истакао је Гиле и ову тему.
Ближи нам се још један јубилеј, 45 година бенда за 2025.
Пре тога је 44 године, тачније биће 13. јануара 2024, а баш на тај датум су спонтано кренули да свирају, да обележе само формирање групе, беше то музичко дружење у београдском клубу AntiShop Електропионир.
Ипак, Гојковић каже да овог пута неће свирати прославу 44. рођендана следећег 13. јануара, те да је више пута рекао да не иде баш тако далеко да би размишљао шта ће као бенд радити за две године, тако да не зна још увек где ће бити концерт за 45 година јубилеја.
"Имамо још целу следећу годину испред себе и једино могу да најавим реиздање албума “Како бубањ каже”, коме је 40 година 2024. Вероватно ћемо уприличити и одредјени број концерата у вези са тим”, ето још једне прославе јубилеја за те албуме непролазне величине.
Група увек има неке актуелности и промоције, тако да уочи великог предновогодишењег концерта у Београду, рок бенд “Електрични оргазам” заказао је 11. децембра у Југотон продавници у центру престонице.
Биће то дружење са фановима у оквиру којег ће промовисати чак три овогодишња издања дискографске куће “Croatia Records”: ‘Warszava ’81’, “En vivo en la Fábrica” (живи албум снимљен у Творници културе 2022 у Загребу), као и слављенички “Les chansones populaires” (реиздање албума).
Најавили су госте – Аница Добра која је заиста доминирала у филму „Црни бомбардер“ (1992) Дарка Бајића као певачица, са хит песмама “Свечане беле кошуље” или “Ходам сад као зомби”, као и Гилетов кум Зоран Костић Цане, који је раније сарађивао на антиратној песми „Слушај ’вамо - Мир, брате, мир“ из пројекта „Римтутитуки“, где је учествовао и Милан Младеновић.
"Цане дефинитивно неће певати “Мир брате мир” на нашем концерту. То је била посебна песма за једно посебно време, нико од нас то не свира више. То је била једна од оних ситуација, сад и никад више”, открио је Гиле ову појединост.
Гојковић је био у жирију за награду „Милан Младеновић“ од истоимене Задужбине 2020. године, и многима није свеједно када схвате колико је српска и југословенска култура одједном постала осиромашена изненадним и вечним одласком тако великих уметника из света музике или драме као управо Гилетови пријатељи и колеге Милан Младеновић, Маргита Стефановић Маги, Горан Чавајда Чавке, Влада Дивљан, и недавно шокове које смо доживели – Жарко Лаушевић, или Массимо Савић, Небојша Глоговац, Јагош Марковић. Има ли опоравка од незаменљивих?
"Немам такав фаталистички доживљај живота и смрти. Наравно волео бих да могу да се видим са својим пријатељима који више нису ту, али сви ми смо ту привремено, дошли смо и отићи ћемо. То је закон природе и ја то прихватам као такво", навео је Гиле, да би се онда осврнуо на своју хит песму „Секс, дрога, насиље и страх“, управо из филма “Црни бомбардер”.
Многи сматрају да људи и после три деценије и даље живе наслов те песме, као да не назиру крај многим проблемима на хоризонту, односно, питају се када ће тај наш – “срећан крај” (happy end), као на филму.
"Који срећан крај? Људи као да живе у некој бајци. Ја покушавам да живим у реалности. Нема ту ни срећног ни несрећног краја, све је то непотребно фарбање и додавање ума. Ствари су онакве какве јесу, увек. То сто људи фантазирају и додају непотребно, само доноси патњу ономе ко се тиме бави”, закључио је Срђан Гојковић Гиле.
