Њен лане објављени албум „Фадолинка”, који је провео неколико недеља на првом месту њорлд-мусик топ листе, сада ће први пут бити у прилици да чује и публика у Новом Саду. Маја Милинковић је дипломирала на Музичкој академији у Сарајеву, и у својој првој ауторској фази издала је три кантауторска албума у поп-рок маниру. Потом се пре десет година потпуно посвећује фадо музици, да би се 2013. и преселила у главни град Португалије...
Из моје новинарске перспективе делује да би Вам овде било лакше успети као фадо певачици. Ипак сте се определили за то да каријеру градите у срцу фадо музике, у Лисабону. Зашто?
Сигурно да би овде било лакше, али оно што ме води и оријентише није лакоћа или тешкоћа ствари, него аутентичност. Како бити аутентични фадиста далеко од извора с којег се ваша аутентичност напаја? Како се инспирисати без подражаја и донети истински фадо, на перфектном португалском језику ако сте далеко од извора? Према мом поимању ствари, то би био квази фадо, са слабим познавањем суштине, донекле савладаним језиком - и страст би временом увенула. Фадо је живи организам и живи у Лисабону, у ноћима и ноћима фада, гитарада, прича, поема, емоција... Ту је конкуренција велика, али здрава и мотивишућа. Јесте то био велики изазов за мене, али без тог изазова не бих могла рећи да сам фадиста, да сам ковала занат певајући по фадо кућама из ноћи у ноћ, као и сви најбољи и велики од Амалије, преко Маризе, Ане Моуре, Каманеа, Рикарда Рибеира... Мислим да ми то само Португал може пружити. Свакодневна изложеност утицају и језику и суживот са фадом направио је од мене јединог странца који је професионални фадиста и песника који пише на португалском језику и композитора који компонује фадо, између осталог. Могућности су безбројне и овај интервју је прекратак да набројим све разлоге због којих сам одабрала да градим каријеру у Лисабону.
С обзиром на то да сте пут Лисабона отишли из Сарајева, да ли је онда било и природно да спојите две музичке љубави које су симбол ових средина – фадо и севдалинке?
Севдалинка је део мене и мог наслеђа, и живећи и певајући фадо у Португалу, јавила се потреба за севдахом. Тада нисам ни размишљала много о томе - десило се потпуно природно. Публика је била радознала о мојим коренима, о нашој музици, а и моја чежња (саудаде) је голема, тако да севдах попуњава донекле ту празнину.
Севдалинке су последњих година Ваше колеге углавном утапале у yез, стварајући и шире веома популаран амалгам. Како је традиционална фадо публика реаговала на „Фадолинку“?
Португалци препознају у севдаху неку сличност са фадом, иако признају да је севдах комплекснији и мелодије су још меланхоличније, налик на молитву. Кажу да у мом фаду има севдаха и да то увелико доприноси оригиналности моје интерпретације.
Концерту у Новом Саду претходиће неколико наступа у Лусабону. По чему је особена тамошња публика – да ли је критичнија, с обзиром на то да је одрасла уз фадо?
Концерт у Новом Саду ме неизмерно радује. У вашем граду сам наступала 2002. на главном тргу с тамбурашким оркестром, били су то концерти организовани у част Јанике Балажа и од тада сам заволела Нови Сад, имали смо незаборавно дружење и целу ноћ смо певали и забављали се. Али, да, певати пред португалском публиком увек има посебно значење. Они то доживљавају више лично и тиме је моје задовољсто веће. Ту се увек бирају посебне фадо песме, углавном традиционалне.
Фадо је рођен у народу и његови темељи су ипак пре емоција него „умирање у виртуозности извођења“. Ипак, у којој мери је Вама за пробој на фадо сцени значило и конвенционално музичко образовање?
Ту сте у праву, емоција је кључ. Не бих Вам знала да кажем у коликој мери је утицала чињеница да сам завршила Музичку академију, али у некој сигурно јесте. Ипак, мислим да је у највећи утицај заправо имала моја љубав и преданост, као и дар који ми је Бог дао. И ова душа, која је осетљива, нежна и меланколична, која ми омогућава да се у тим извођењима пронађем као фасцинација тим магичним и носталгичним мелосом.
Улазнице за концерт Маје Милинковић могу се купити у Музичкој омладини Новог Сада (Католичка порта 2, тел. 021/452-344), радним данима од 8 до 14 часова, као и два сата пред почетак концерта у Синагоги. Цене карата су 800 и 1.000 динара.
Певали сте с Маризом, која је и код нас велика звезда. Да ли Вам је то искуство открило нешто на пољу интерпретације, односа према фаду… што можда нисте знали?
Да, певала сам, то је било заиста јединствено и неочекивано искуство. И веома емотивно, морам рећи. Научила сам да треба увек да слушам унутрашњи глас и да га следим, без обзира колико то можда звучало и изгледало немогуће. А и потврдила сам оно што сам знала - да емоција препознаје емоцију.
Нема фада без саудада! Мора ли фадо уметник да буде тужан, несрећан, да чезне..?
Из мог досадашњег искуства - да! Уметност је тада најискренија, речи се саме слажу у поему, ноте у песму. Зашто - питала сам се, јер је и мене то питање дуго "шкакљило". Кад смо тужни - углавном због губитка неког драгог, а љубав има више форми - осетљивији смо него обично, не интересује нас спољни свет, затворени смо у нашу шкољку, загрљени са нашом душом и чувамо је да се не распадне. Тада душа пева најлепше риме, лишене ега, претварања, материјалног... Те су јој риме лек и утеха. Али како не бисмо требали да будемо увек тужни, несрећни и чежњиви, важно је да уметник нађе и друге путеве до сопствене душе и да буде у веома блиском односу с њом.
Будући да је почетак Ваше каријере везан за поп-рок, да ли је у перспективи могуће ло повезивање све три љубави?
Поп-рок је за мене прошлост. Дала сам му 15 година живота и било је лепо док је трајалао. Али мене други ветар носи.
М. Стајић
