Композитор Борис Ковач: Дух кроз филтер

На музичкој сцени добрано успаваној вирусом корона, недавно се појавио дашак свежег ваздуха у виду три нова студијска албума Бориса Ковача.
б
Фото: Приватна архива

На жалост, публика није имала ваљану прилику да се са њима упозна како доликује, путем сусрета са ауторима, концерата, али ето, уметници који не пристају на еутаназију и даље раде, стварају, како би суморна стварност колико-толико била подношљива.

Као композитор светског гласа, Борис Ковач се одлучио да албумима „Mosaic of Time“, „White World“ и „Ultima Armonia –Late October Lights“ освежи и свој целокупан опус. На њима су обједињене и поново снимљене изабране, па и нове композиције из спектра примењене, камерне и импровизоване музике.

Ваша три нова музичка издања својеврсна су рекапитулација до сада урађеног. Шта вас је понукало да их конципирате баш тако, тројако?

- С једне стране, био је то пуки стицај околности да су четири године мог рада у музици, у једном моменту, резултирале са ова три албума тј. ЦД издања, јер ти радови су иначе настајали сукцесивно. Са друге стране, као да је постојала и нека унутрашња намера, јер сваки од њих манифестује једну од три основне линије мог деловања: компоновања и извођења камерне, како се то у теорији каже, апсолутне музике (“Mosaic of Time”), ворлд-џез-квази плесне-позоришно/ филмске, што бих ја све сместио у широко схваћену категорију примењене музике (“White World”) и импровизоване музике (“Ultima armonia - Late October Lights”). Прва два су реализована у сарадњи са New Ritual Quartet плус гостујући музичари, а трећи у сарадњи са Стеваном Ковачом Тикмајером и Лавом Ковачем. На неки начин осећам да сам тиме ставио и тачку на један период свог рада који се манифестовао тим трима линијама деловања. Сад ме све друго више занима од тога: писање музике на текст, тј. сонгова, а поготово рад на филму, схваћеном као некој врсти, како је

Вагнер заговарао, тоталне уметности (gesamtekunstverk) који је последњих година постао главни простор мог рада. Изгледа да је дошло време да мењам простор свог рада да бих сачувао мотив да се бавим уметношћу, а можда су неке ствари тек сад (у мени) сазреле.

На сваком од албума, веома је приметан брижно одсвиран и испродуциран сваки тон, звучна атмосфера. Музика је и својеврстан трансфер, трансценденција осећаја, доживљаја. Како би их описали речима?

- Прва два албума су плод посвећеног рада мојих дугогодишњих сарадника (Слободанке Стевић, Синише Мазалице, Лава Ковача и мене, уз наше дивне колеге као гостујућих музичара Александре Крчмар, Јелене Филиповић, Лазе Новкова и још неких) те дизајнера звука Димитрија Јаковљевића који је дао огроман допринос да снимци буду максимално сугестивни, што је тим већи успех обзиром да је то све приватна продукција мог KachharaMMstudija из Буковца.

“Mosaic of Time ” доноси унутрашње путовање у просторе деликатних емоција и расположења, метафизичких атмосфера везаних за наш доживљај времена и то како се искуства из прошлости преламају у нашем сећању. Апстрактна, инструментална музика има велику моћ евокације, јер нам не намеће конкретне садржаје него отвара простор који свако од нас испуњава значењима, а већина онога што нас чини и јесу сећања. “White World” више барата сентиментом и плесним еросом. Добар део те музике је оригинално писан за филмове и позоришне представе. У последње време све сам склонији уметности која има неку примењивост у свакодневном животу, а све мање тзв. чистој и херметичној уметности. Данашњем човеку је потребна помоћ, а уметност може да му помогне у хармонизацији живота.

Посебно је интересантан албум импровизоване музике, који за разлику од два посвећена плесној и камерној, има себи својствену слободу, “лудилопомало дивље структуре. Који су у томе свему били изазови за вас, а колико и у чему рачунате и на слушаоца?

- Импровизација је у основи сваке веродостојне уметничке креације. Та форма чисто импровизоване музике је најизворнија музичка форма, компонује се и изводи у real time-у. Такав стваралачки процес се може квалитетно поделити само са онима са којима делимо богат заједнички контекст. Са Тикмајером сам музички одрастао а Лав је и буквално одрастао поред мене. Сели смо и без икаквог договора одсвирали. Био је касни октобар. То је све.

Живимо у време када је (не само) музика, њен живи, интерактивни део, због познатих околности, веома угрожена. Можете ли да пренесете стање и предвиђање, да ли је уопште могуће мислити о свету после свега овога?

- Људски дух је преживео природне катастрофе, светске ратове, разарања, холокауст, па ће и ово чудо. Ко има потребу да нешто каже и ко има потребу да то чује, види, наћи ће начина да остваре комуникацију. Свакако се мењају форме. Срећом човек данас има интернет, а са друге стране деловаћемо и више локално. Ово јесте велико искушење и филтер веродостојности наших духовних потреба. Ако их не прођу, онда и није штета да пропадну.     

 

Игор Бурић

EUR/RSD 117.5653
Најновије вести