Под управом диригенткиње Тамаре Адамов Петијевић више од 60 певача са солисткињама Радославом Воргић Жужован и Љиљаном Лишковић на овом слављеничком наступу, који почиње у 19.30, публици ће подарити избор композиција хорске српске и руске духовне и световне музике у распону од 14. до 21. века.
Међу њима издвајају се „Ниње сили“ Кир Стефана Србина, најстарији запис српске духовне музике и химна Богородици из 16. века, а ексклузивно ће бити изведено и осам савремених композиција из служби разним српским светитељима.
Реч је о обрадама сремскокарловачког црквеног појања, које су специјално за ову прилику, на позив Тамаре Адамов Петијевић, аранжирали млади композитори који су били или су још увек чланови хора.
Све песме предвиђене програмом имају неку симболику: или су изведене на такмичењима, део су неких јубилеја или су нам из неког другог разлога драге, каже за „Дневник” Тамара Адамов Петијевић.
Пошто се наши јубиларни концерти подударају с годишњицом рођења композитора Павела Чеснокова, наставила је наша саговорница, увек се на репартоару нађе и нешто од његових дела, па ће тако бити и сад.
Овог пута бележавамо и 95 година од оснивања Женског музичког удружења у Новом Саду. Зарад успомене на њих, на нашем концерту женски хор певаће одломак из „Литургије за женски хор“ Светолика Пашћана, који је и водио то удружење од 1922. до почетка Другог светског рата, најавила је Адамов Петијевић.
За три деценије рада Хора, који се, осим на богослужбеном, огледао и на концертном, мисионарском и едукативном плану, кроз њега је прошло више од четири стотине певача.
Стотинама се мери и број наступа, са којих су сачувани видео и аудио записи, који ће, уз осталу обимну архивску грађу, бити подлога за документарни филм о хору, чији завршетак се очекује до краја године.
Наш хор је специфичан по томе што, осим литургија, пева бденија, акатисте и друга мање уобичајена богослужења, објашњава диригенткиња и додаје да је Хор основан у Новом Саду при Саборном храму 1987. године.
Обележавање јубилеја Хора "Свети Стефан Дечански" финансијски су помогли Управа за културу Града Новог Сада и Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама.
Често наступи анасамбала имају и хуманитарну димензију. И овог пута је тако: улазница за недељни концерт биће уствари прилог за центар „Живети усправно“.
Оснивач је историчар Александар Петијевић, који је као шеснаестогодишњак певао у Саборној цркви са старијим суграђанима, подсетила је Адамов Петијевић.
Како је даље казала, његова идеја - да се оформи црквени хор састављен од младих људи - показала се као изузетно добра.
Ипак, није било једноставно радити у то време. Црквена музика се није изучавала на академијама, нигде нисмо могли да је чујемо ни да дођемо у додир с нотама. Стога су нам Музиколошки инститит САНУ и професори Даница Петровић и Димитрије Стефановић били извори нотног материјала, подсетила се саговорница „Дневника“. Много тога сам „скидала“ с касета и CD-а, казала је она у наставку, а после смо ступили у контакт са Русима у емигацији и Москви где су осамдесетих година почела да се издају репринт издања нота с почетка 20. века.
Први диригент хора био је Богдан Ђаковић, али се он релативно кратко задржао на позицији хоровође.
Тамара Петијевић, тада студенткиња, као певач се хору прикључује 1988. да би, када се указала потреба за тим, почела и да диригује и то ради успешно готово три деценије.
Иако основан при Саборној цркви, „Дечански“ никад није био хор одређеног храма.
Певао је готово у свим новосадским црквама, најдуже у Николајевској и Алмашкој, а од 2011. то чини у Доњој цркви у Карловцима.
Чести су гости у фрушкогорким манастирима, али и светињама у другим крајевима земље. Недавно су се вратили с Косова, где су певали у Пећкој патријаршији и манастиру Високи Дечани. Не могу, кажу, на све позиве ни да одговоре.
Бројна су гостовања „Дечанског“ и у иностранству – три пута је само био у Русији – а иза себе има и 15 аудио издања.
Но, упркос свим тим достигну?има и резултатима на пољу црквене музике, хор нема простор за пробе и довијају се на разне начине не би ли пронашли кутак за певање.
Најчешће то чине у Музичкој школи „Исидор Бајић“, а дешава се да им и културно-уметничка друштва излазе у сусрет.
Недостатак простора за рад, представља проблем и за хорску документацију, која се налази по становима чланова хора и диригента.
То, међутим, није препрека за успшне наступе и награде. Последња у низу је летошњи Гран при на међународном фестивалу хорова у Крагујевцу.
З. Милосављевић
